Srpski književni glasnik

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД.

ТЕНТАЖИЛОВА СМРТ, ОД МОРИСА МАТЕРЛИНКА. — СКАПЕНОВЕ ПОДВАЛЕ, ОД МОЛИЕРА.

... На једном пустом острву, у дну једне мрачне долине, усред злокобне тишине коју нарушава само лет птица и зрели плодови кад падају са дрвета, један полусрушен замак. Где смо ми, и у ком веку 2 Ми то не знамо, будући да Матерлинк нема обичај да поставља своје личности и њихове радње у простору и времену. У том сумрачном декору легенде и сна, крећу се тајанствена бића, једва оцртане силуете, врло далеке фигурине, неодређене сенке које шапћу сибилске речи под бледим зрацима звезда... У једној кули древнога замка, сама, стара, свирепа и суревњива, живи Краљица. Она жели да влада као једина господарица, нико од оних који су је видели није се више вратио; она притискује душе „као камен гробницу“. По њеној заповести, доведен је натраг на острво из далека мали Тентажил, последњи изданак краљевске лозе. Нико се није надао његову доласку, и његове две сестре, Игрена и Беланжера, кад су изашле ујутру да виде „да ли се сунце дигло над брдима“, застале су га на кућном прагу. Он је блед, уморан и узнемирен, и плаче у тишини без разлога, или „спава озбиљно, с руком на челу, као какав мали тужни краљ“. Залутале у дуге празне ходнике, сестре су начуле кроз полуодшкринута врата да опака Краљица жели да види Тентажила и да ће се њене служавке попети у поноћ да га узму. Али оне су ту да га бране, са старим штитоношом Адловалом ; оне ће га стегнути у своја наручја, стари слуга ће се поставити на праг, с исуканим мачем у својим немоћним рукама, и кад невидљиве авети буду дошле по свој плен, оне ће тренутно устукнути пред тим бдењем и пред молитвама.

Сестре онда међу свога малога брата између себе, везују га својим дугим златним косама, да им не би могао бити отет за време њихова сна, и, запречивши врата, оне спокојно заспе, држећи да су заштићене од зле коби. Али смо ми, авај! немоћни да зауставимо ход наше судбине. Опасност се ближи и расте, и нико је не може спречити. Јер, као што се каже у једној другој Матерлинковој драми, људи „верују да се ништа неће десити пошто су они затворили врата, а не знају... да се свет не завршава на вратима кућа“. Служавке

5