Srpski književni glasnik

62 Српски Књижевни Гласник.

Краљичине вратиће се кад им се нико не нада, пресећи ће ножницама косе двеју сестара и однеће малога Тентажила, који непрестано спава, стежући грчевито у својим ручицама одсечене витице. Кад се сестре пробуде, оне чују, у даљини, очајне пригушене крике малишанове. Беланжера остаје онесвешћена, док Игрена, расплетених власи, унезверена, се жишком у руци, јури за отмичаркама кроз бескрајне мрачне ходнике. С времена на време, у својој бесомучној трци, она наилази на праменове плаве косе, који јој служе као путоказ. Најзад, она се, изнемогла, зауставља пред једним огромним гвозденим вратима која јој прече пут; између њених крила, она опет види увојке косе; дете је с друге стране. „Сестро Игрена, отвори брзо!... Она је ту!... Она није могла да ме задржи... ја сам је ударио... ја сам трчао... Брзо! брзо! Она долази.“ Игрена узалуд крвави нокте, забадајући их о око вано гвожђе, и разбија ударцима свој жижак, који се гаси:

врата не попуштају. „Она... она ме хвата за гушу... Ох! ох! сестро Игрена, ходи овамо... запомаже несрећни TeH-" тажил. — Отимај се, брани се, рашчупај је!“ Кроз тешко

гвожђе, брат и сестра шаљу једно другом последње пољупце. А затим ће се зачути пад једног малог тела, и Игрена, јецајући, срушиће се низ степенице, у помрчини...

Жил Леметр назвао је Матерлинка „престрашеним и суптилним песником несвеснога“. Доиста, као што видите донекле већ по анализи ове једне драме, оно што њега нарочито занима — ми говоримо овде, разуме се, само о Матерлинку из прве периоде његова стварања; доцније, овај магловити мистичар спустио се на земљу, и постао моралистом то је тамни, вегетативни део нашег бића, „чеприметне боре на језеру наше душе“; он ослушкује нејасне ритмове који долазе са дубина нашега подсвеснога ја, док ће га све што је јасно, што се разуме и што се зна, цео видљиви живот, једном речју, одбијати. „Оно што ми знамо није занимљиво“, каже он на једном месту у Ризници Ништих. Свет, пун неразрешљивих проблема, изгледа за њ једна чаролијска атмосфера настањена невидљивим, тајанственим и претећим формама. Али, од свих неразумљивих и фаталних великих сила у чијој сенци ми живимо и које узнемирују само дно наших душа, најглавнија је смрт. „У нашем животу и у нашем свету, има само један догађај од важности, то је наша смрт“, пише он у Мудрости и Судбини. Зато ће, у свима његовим првим делима, стални и непрекидно активни главни јунак бити смрт: Малена у Хнегињици Малени, Урсула у Седам Кнегињица, Мелисанда у Пелеасу и Мелисанди, Селизета у Аглавену и Селизеши, друге личности у Домаћем Огњишту и Незвалој Гошћи, све су то мале, пренеражене жртве смрти. У Теншажиловој Смрши, тако исто, Краљица — као што сте погодили — такође оличава смрт, и мали Тентажил, немилосрдно