Srpski književni glasnik

њи Позоришни Преглед. 67

потчињен њеним слепим силама, једва се покушава борити противу фаталности која га води. Борити се, нашто, у осталом 2 Пред непробојним црним вратима иза којих се решава страшна загонетка, ломе се узалуд све наше енергије, и остају јалове све наше сузе, сва наша хуљења, сва наша махнита жеља да проникнемо непознато... Матерлинкове идеје о трошности нашега бића, о коби која га притискује, о недокучљивој тајни смрти, немају ничег дубоко оригиналног; али је ипак заслуга ових његових малих драма, пуних тајне слутње и стравичног немира, што нам дају тренутну визију озбиљности живота и ускрсавају пред нама на позорници, као античке трагедије, велику утвару људске Судбине.

Али су драме Мориса Матерлинка толико исто занимљиве својом естетиком, колико својом филозофијом. Ако ће он, што се тиче садржине својих комада, сасвим пренебрегнути оно на што су драматичари свих времена и свих земаља обраћали пајвећу пажњу: страсти и карактере, опсервацију и радњу, остављајући своје личности што је могуће више у стању апстракција, и сматрати да је истинито само оно што је несвесно, он ће, што се тиче форме, држати да је лепо само оно што је неизражепло. Све што је јасно и прецизно, постаје за њега тврдо, опоро, одсечно, ружно; несвесно се може изразити само једним језиком неодређеним, недовршеним, скоро муцајућим, нечим што би наличило, тако рећи, на једну мелодију без речи. „Чим ми имамо доиста да кажемо нешто — читамо на једном месту Ризнице Нишших — ми смо приморани да ћутимо“ ; прави песници су „они чија се дела приближују ћутању“. јер, као што објашњава сам Матерлинк својим лепим сликовитим језиком, на једној другој страници истог дела: „Чим ми изражавамо нешто, ми га чудно умањујемо. Нама се чини да смо заронили до дна провалија, а кад смо опет избили на површину, капља воде која се блиста на врху наших бледих прстију не наличи више на море из кога је изашла. Нама се чини да смо. открили нећину са чудесним благом, а кад се вратимо на светлост, ми смо донели само Ђинђуве и сломљену срчу, док благо стално сија у помрчини.“ Зато ће Матерлинк, у Теншажиловој Смрти и другде, ако не сасвим укинути говор, оно га свести на његов најпростији израз; његове личности ће говорити готово склопљених уста, мислити готово без идеје, осећати готово не знајући шта осећају, саобраћати с нама једном врстом „благе, лагане, неосетљиве сугестије“, једним наивним језиком који he често наличити на дечје цвркутање. Што ће спасти тај језик од детињарије и од галиматиаса у који се он понекад претвара, то су оригиналне и деликатне слике, то је поезија једне суптилне и дубоке чари коју Матерлинк песник разасипа свуда над својим делом.

Може се мислити на какве се тешкоће наилази да се

5%'