Srpski književni glasnik

Богородичин Играч. 97

Било је у манастиру и песника, који су писали, на латинском, похвале и химне у славу блажене деве Марије; био је ту чак и један Пикарђанин који је стављао чуда Бого_ родичина у обичан језик и у сликове.

Ш

Гледајући толико обиље похвала и тако дивну жетву творевина, Варнава се јадао на своје незнање и на свој нишчи дух.

— Вај, уздисао је ходећи сам по малом манастирском врту без хлада, баш сам несрећан што не могу, као моја браћа, да славим достојно свету Мајку Божју којој сам посветио нежност свога срца. Вај! вај! ја сам човек груб и неук, и немам, да ти принесем, Госпо, спасоносних проповеди, ни расправа лепо подељених по правилима, ни брижљиво израђених слика, ни правилно истесаних кипова, ни на стопу исписаних стихова који се нижу у складу. Ничега немам, кукавац !

Тако је јецао и подавао се тузи. Једно вече кад су се калуђери одмарали у разговору, он чу како један од њих прича о неком монаху који је знао да очита само дЗдраву Марију. Тога монаха су презирали због његова незнања; али, кад је умро, на устима му се указа шест ружа у славу шест слова Маријина имена, и тако се открило његово светитељство. Слушајући ту причу, Варнава се опет дивио добро“: Богородичиној, али га пример ове блажене смрти није утешио, јер му је срце било пуно усрдности, па је желео да велича славу своје Госпе која је на небу.

Тражио је за то начина и није могао да га нађе, и сваким даном је бивао све уцвељенији, кад једнога јутра, пошто се пробудио сав весео, отрча у капелу и тамо остаде сам читав час. По вечери опет оде тамо.

И, од тог тренутка, ишао је сваког дана у капелу у часу кад је била празна, и проводио тамо велики део времена које су остали монаси посвећивали духовним и ручним вештинама. Више није био тужан и није се јадао.

Тако чудновато држање пробуди радозналост монаха.

Питали су се, међу сабраћом, зашто се брат Варнава тако често повлачи у самоћу.