Srpski književni glasnik

100

Српски Књижевни Гласник.

Сред плаве и замамне таме: Све што је животом ми било, И што ми на јави се снило; Што душа је хтјела да тражи; Све светиње мојих олтара

И слатке боли и лажи;

Риеч пуна страснога жара

И горког приегора шутња; Стих који пусто ми звони

И суза што тајно се рони.

И мисао само би једна

Сред валовља тонула ледна, К'о пчела, која нетом

За свенулим лиетала цвиетом И сада сред струје мре.

Већ свиест ми угаснути хтјела, Већ обруч се око чела, Хладан к'о бодежа брид, Стезао уже и уже.

И сутон је суморни неки, Прозирни, чудни, далеки

И меки к'о латица руже Брисао спомен и вид.

О, тако сам хтио да почивам, О, тако сам хтио да снивам, Да валу ме предаје вал

И милује, носи и њише;

И да се не пробудим више, Док не стигнем на онај жал Гдје душа ће слободна бити, Без тиела и боли и страсти, И чиста к'о росе кап.

Па што ме то пренуло тад, Што покој је стргало снени 2 Што вољу је вратило мени

И вјеру у живот млад,

Да запливам посљедњом снагом