Srpski književni glasnik

ПЕСМА ПРОЛАЗНОСТИ.

Завиди стабло облаку што плови, а облак стаблу што корење има, | и плаче вода текућ низ камење, 3 а камен шути, знајућ судбу своју:

од једне грађе да све је саздано, од воде камен, од камена вода претварају се горе у облаке,

а облак плине у облике тајне...

Пред очима ми пролазе и гину, к'о силне војске пред лицем владара, живот и дани, сунце и облаци...

О заплачите, очи преварене, то ви гинете и ви пролазите! а вечно време за смрт вам не мари.

Ал' сузе нека саме себе теше, но погледа нам замутит не смеју! Идемо путем у великом друштву:

О сви ви које видех и сусретох

и додирнух вас љубављу ил' мржњом: ; старачка лица с тајном нерешеном, | и страха пуна, јер у мрак идете, . | све жене лепе очију разблудних | чије се усне мојих дотакоше, | и друге, које жељах и не нађох, | другови моји покојни и живи,

сва нема бића, планине и воде,

змије и тице, звукови и сене,