Srpski književni glasnik
ПЕСМА ПРОЛАЗНОСТИ.
Завиди стабло облаку што плови, а облак стаблу што корење има, | и плаче вода текућ низ камење, 3 а камен шути, знајућ судбу своју:
од једне грађе да све је саздано, од воде камен, од камена вода претварају се горе у облаке,
а облак плине у облике тајне...
Пред очима ми пролазе и гину, к'о силне војске пред лицем владара, живот и дани, сунце и облаци...
О заплачите, очи преварене, то ви гинете и ви пролазите! а вечно време за смрт вам не мари.
Ал' сузе нека саме себе теше, но погледа нам замутит не смеју! Идемо путем у великом друштву:
О сви ви које видех и сусретох
и додирнух вас љубављу ил' мржњом: ; старачка лица с тајном нерешеном, | и страха пуна, јер у мрак идете, . | све жене лепе очију разблудних | чије се усне мојих дотакоше, | и друге, које жељах и не нађох, | другови моји покојни и живи,
сва нема бића, планине и воде,
змије и тице, звукови и сене,