Srpski književni glasnik
Песма Пролазности. i 103
и невидљиве, наслућене ствари, сви једнако смо осуђена браћа !
ја волим вас к'о стабло жиле своје, по роду браћо и по нестајању ;
час дође да сви заплачемо скупа:
да тугујемо што се не љубисмо, другарске праве не рекосмо речи, ни топлог стиска руке не дадосмо... А када мудри и добри постасмо,
већ касно беше за плач и грљење...
Сад залуд зовем и безнадно тражим. И коме треба тихе речи моје
када сви људи говоре и вичу 7
а мисб моја к'о време је стара.
Једнаке чежње, радости и боли
на целој земљи цветају и вену,
пре мене беху и надживеће ме.
У силној реци ко ће капљу видет 7 ја не знам што сам,
ал' ради судбе не тугујем своје: немогућно је најлакше прегорет, но нема већег кајања ни бола
до због онога што могаше бити...
Звук гласа мога не чује олуја, ипак пролазећ дозивљем и вичем, ипак нестајућ у заносу певам:
то зубља горећ пламса,
то облак пред смрт грми, бескућник ветар хуји.
У неповрат путујућ
брод родни жал поздравља.
И ја одлазећ машем и поздрављам неживо и живо што данас још видим (јер сусрета већ ни виђења нема).