Srpski književni glasnik

Песма Пролазности. i 103

и невидљиве, наслућене ствари, сви једнако смо осуђена браћа !

ја волим вас к'о стабло жиле своје, по роду браћо и по нестајању ;

час дође да сви заплачемо скупа:

да тугујемо што се не љубисмо, другарске праве не рекосмо речи, ни топлог стиска руке не дадосмо... А када мудри и добри постасмо,

већ касно беше за плач и грљење...

Сад залуд зовем и безнадно тражим. И коме треба тихе речи моје

када сви људи говоре и вичу 7

а мисб моја к'о време је стара.

Једнаке чежње, радости и боли

на целој земљи цветају и вену,

пре мене беху и надживеће ме.

У силној реци ко ће капљу видет 7 ја не знам што сам,

ал' ради судбе не тугујем своје: немогућно је најлакше прегорет, но нема већег кајања ни бола

до због онога што могаше бити...

Звук гласа мога не чује олуја, ипак пролазећ дозивљем и вичем, ипак нестајућ у заносу певам:

то зубља горећ пламса,

то облак пред смрт грми, бескућник ветар хуји.

У неповрат путујућ

брод родни жал поздравља.

И ја одлазећ машем и поздрављам неживо и живо што данас још видим (јер сусрета већ ни виђења нема).