Srpski književni glasnik
Посета Анатолу Франсу. 109
„поенте“. Укидајући поенту, он је избегао да „затвори“ поему... Још Бодлер је покушао обнову сонета.
Помињем да се епски сонет налази и код Огиста Барбје, у И Ргато.
— Да; Барбје је издао читаву књигу сонета.
— Meimes hečroiques >
— Сасвим... Има лепих стихова у њима:
Silencieusement il mourait pour le Roi
И Анатол Франс понови са задовољством овај крај сонета Дога Еа Сапа. Надовезујући, питам га да ли је негде објављен његов „епски“ сонет који је рецитовао 1805, у салону маркизе де Рикар. (У томе шаљивом сонету, реч је о једној риби која се свечано полаже у јак сос, усред римског Сената, под председништвом Цезаревим ...)
— — Ах, да, смешио се старац на ту успомену из младости... Ми смо се прилично забављали, више него данашњи млади људи... И то је била једна од многих пошалица. Не знам да ли је штампана; не верујем.
У жељи да од јединог живог учасника сазнам нешто ближе, поведем разговор о маркизином сину, Ксавјеу де Рикару, и његовој улози у образовању Парнаса.
— Он га је створио. Рикар је био врло жив човек; али није био песник. Није био много интересантан. Огледао се на свему. На послетку је отишао у политику.
Додајем да је он први издао код Алфонса Лемера збирку стихова : Сте!, гие, јоуег.
— Не сећам се више... говорио је сетно стари писац. у мојим годинама, човек више нема: памћења... А после, писано је толико стихова!... И Верленове Ростез затшгтел5 изишле су као једна од првих збирки код Лемера. И он је онда био с нама, и доцније, док није залутао, јадник.
Мислио сам на суд Анатола Франса о „јадном Лелијану“: „Кажете да је луд 7 Свакако. Али сетите се да је овај сироти . безумник створио једну нову уметност и да има пуно изгледа да ће се једног дана о њему рећи оно што се данас каже о Вијону с којим човек мора да га пореди: То је био најбољи песник свога времена.“ |
И кад поменух како ми је недавно Г. Рене Гил говорио