Srpski književni glasnik

110 Српски Књижевни Гласник.

о Верленовој урођеној доброти и скрушености, Анатол Франс додаде живо: |

— Он је био сасвим незлобив. Био је'жртва искушења, и кајао се увек као светац. То је била велика душа затворена у нечисто тело.

Затим, као за себе, прелазећи у памети остале Парнасовце:

-— Видите, Катил Мандес, на пример, који је био тако вешт у алитерацијама... Ништа од њега неће остати...

Говорећи о Мандесовој вештини да подражава не дајући утисак пародије, кажем како је, на против, песник којим се бавим ударао свој жиг свему чега би се дотицао, ма да је „узимао своје благо где год га је налазио“...

А, да, његове евокације су незаборавне: Египта, Грчке, Индије... (Овде се Анатол Франс преварио: песник неманиједног спева о Индији, која је домен Леконта де Лила и Жана Лахора.) Ви сте проучавали изворег То је тешка ствар, често недоступна.

Додајем да су резултати необични: да можда нема ниједног сонета без извесних реминисценција, али да песник увек надмаша своје изворе.

И ја сам у то уверен. Књижевна материја нема значаја. Уметност је све... То је занимљиво показати.

Пошто је мало остао замишљен, Силвестар Бонар настави, ширећи, по обичају, предмет разговора:

— Видите, мени данашња поезија изгледа у опадању. Ја много и радо читам младе, али не успевам осетити све њихове емоције... То је вероватно зато што у мојим годинама човек није кадар да цени новине.

— Допустите, учитељу: нисте ви сами тога мишљења; деле га и многи људи млађи од вас.

— Не знам; али ја све више волим поезију седамнаестог века, и осамнаестог, која је нешто друго. Чини ми се да Расин није надмашен. ја у њему непрестано налазим нове лепоте. |

И, као за доказ, он поче рецитовати Расинове стихове, са жаром и полетом који се никад не би очекивали од овако старог господина:

Partez, Prince, et suivez vos genćreux desseins... Mais cet empire enfin si grand, si glorieux, Nest pas de vos presenis le plus cher a mes yeux...