Srpski književni glasnik

Посете Анатолу Франсу. 113

Силвестар Бонар воли далеке цивилизације. један од најуниверсалнијих духова, „најбогатија резултанта нашег доба“, он се окружио уметничким предметима свих народа, да би тако проживео осећања и тежње свих времена. Изненађен, признао је да му те особине Југословена нису познате, додајући да оне чине највећу част нашем народу. Замолио сам га за одобрење да му, уз преводе његових дела на наш језик, пошаљем књигу француског научника Габриела Мије о нашој старој архитектури, и преводе наше народне поезије, да на њих баци један поглед, кад стигне.

— Читаћу са задовољством, будите уверени... То је за мене нов кут који желим да познам. Ја читам много.

Устајући и захваљујући му на тако љубазном пријему чију част преносим на све моје земљаке, додај сам, неспретно, да се нарочито радујем што га видим тако чила и здрава, после нетачних вести да је оболео. Али овај несмотрени излив свакако није помутио расположење старом мудрацу, јер он одговори испраћајући ме у ходник:

— Задовољство је било за мене. Ви остајете у Паризу 7... Дођите опет зимус. ја проводим један део зиме на Југу; али бићу и у Паризу. Шараве ће вас обавестити.

Обухватих погледом, још једном, сву собу, која је пливала у сунцу. Високи камин са старинским киповима, угасито златни тапети са црним пругама које прекидају мали медаљони женских глава, оживљавали су последње станиште овог филозофа. Поздравих га још једном, док је стајао на прагу, као какав храст у чијем се већ пожутелом грању још разлеже складна песма. Изишао сам очаран, налазећи најбољи израз своме дивљењу у стиху песника о коме је била реч:

Га Gloire ta donnć la Jeunesse immortelle.

Радовао сам се што сам имао ретку част видети изблиза великог писца. Поносио сам се што сам му могао изразити дивљење нашег народа и пробудити његов интерес за нашу културу. Али сам у исти мах осећао горчину што се у свету, нашом кривицом, не познају особине које Југословене стављају на равну ногу, ако не у исти ред, са осталим срећнијим народима Запада.

Ваздух је мирисао, зеленило је шумило, али ја се нисам могао отети сетном осећању свеопште пролазности... И ови