Srpski književni glasnik

Молиерова Прослава у Паризу. 463

бујношћу којом је неодољиви Гранвал задахнуо надри-племићку што хоће од своје паланке да направи Париз. Одјекивао је јасни смех у древноме Лувру, одјекивао и пробијао до на званичне гозбе и скупове, које је Француска приређивала званицама из целог света, и где се дух њених представника раскошно преливао у славу писца који је његов најбољи израз. Лирични Едмон Арокур величао је човечанску самилост највећег комичара: „Није довољно дивити се Молиеру као узвишеном учитељу, завршио је песник Наге душе; треба га волети као великог брата. Он носи троструки венац, од злата, од трња и од драгог камења: имао је генија, познао је бол, сачувао је доброту“. Блистави Робер де Флерс испричао је духовито и узбудљиво скромни и горки живот „најбољег великог човека“, који је „разбио предрасуду да је довољно не смејати се па да човек буде озбиљан, и наметнуо свету поштовање смеха“. Математичар Апел указао је омладини на наук који јој пружа Молиерово дело, уливајући љубав према животу, где у борби зла са добрим здраве и природне снаге пре или после побеђују. Морис Доне, замишљајући да му је пала у део част да поздрави као члана Академије народног великана који „недостаје њеној слави“, одржао му је један нежни, високо књижевни пријемни говор. Министар Просвете узео је у заштиту толико“ исмејаваног Пучанина-властелина: зар он својом демократском жељом за знањем и усавршавањем није допринео уздизању све нових друштвених слојеваг Док су домаћини величали француске особине свог бесмртног земљака, изасланици педесет разних народа такмичили су се да покажу колико је он и њихов. Ми Југословени смо са поносом могли истаћи да је наш песник и народни мученик Франкопан дао један од првих превода Молиера у опште. Несумњиво је да ни један француски писац не би могао окупити око себе тако сложно своје сународнике и толике туђинце, од којих су се многи до јуче крвили. Зато што је поштено и до краја остао оно шшо је, човек своје земље, Молиер је у исти мах тако битно Француз и тако свечовечански. Најзад, 17 фебруара, на дан његове смрти, све похвале слиле су се у једну једину која се, из цркве Светог Рока, на крилима дивљења читавог човечанства, винула небу кроз

пролећну ведрину. МИРКА ДЕМИРОВА