Srpski književni glasnik

Научни Преглед. 465

или појединих, мање-више приватних, корпорација у сличним случајевима. Ако званична публикација о једном споменику или о групи споменика не буде могла бити савршена у сваком погледу, она мора бити, у свему, боља од својих претходница. То се, међутим, не може рећи за ову публикацију, нарочито ако је упоредимо с поменутим лепим, и ако не беспрекорним делом Г. С. МшШегба, у погледу на техничку опрему и начин проучавања архитектуре и скулптурне декорације на Раваници. Имајући на уму прилике у којима је рађено дело Г. G. Millet-a, лако ћемо наћи оправдање за извесне недостатке у њему, оправдање које не постоји у погледу на ову званичну публикацију Народног Музеја.

Друга напомена, такође од општег значаја, тиче се сарадње више лица на истом послу. У овој публикацији проучавани споменик је архитектонски објекат. Да се он свестрано и темељно проучи, потребно је обратити подједнаку пажњу радовима из области све три уметности, т. ј. архитектуре, скулптуре и сликарства. Ако би се, донекле, могла избећи сарадња скулптора и сликара — овога последњег не сваки пут — сарадња архитекте је неопходна. Немајући архитекту · сарадника, Г. Петковић је морао позајмити снимак основе из · публикације румунског архитекте Балша, а уздужни пресек из публикације руског архитекте Покришкина. У публикацији нема других архитектонских снимака ни цртежа, и ако су они неопходно потребни за добро познавање ове грађевине и за поуздано. процењивање способности њена неимара. И ако знамо да је, у садашњим приликама, тешко наћи, међу архи· тектама, сарадника за ову врсту послова, ипак се надамо да ће будуће публикације бити, у овом погледу, боље опремљене.

У првом одељку, Хисшорија, Г. Петковић је прикупио скоро све податке који се тичу манастира Раванице у прошлости. Ту је његов рад, без сумње и без поређења, далеко опширнији и потпунији од рада Василија Марковића. — У свом расправљању о врдничкој хрисовуљи кнеза Лазара. Раваници, Г. Петковић духовито решава то питање хипотезом да је текст хрисовуље био, првобитно, исписан на зиду цркве па, тек при крају ХУП века, преписан на пергаменат.

Не може се, на жалост, овако похвално говорити о одељку о архитектури. Црква Раваница спада, по својој архитектури, у наше најинтересантније споменике ове врсте. У њеној архитектури има разноврсних елемената, позајмљених с разних типова цркава, елемената који су се, као одлика својих типова, засебно развијали. Те елементе требало је разликовати и проучити начин њихова спајања у једну архитектонску целину. На тај начин би се избегла и неодлучност у погледу на класификовање ове цркве по типу њене основе, те се не би, на једном месту (стр. 25), писало да „је основа цркве добила