Srpski književni glasnik

Научни Преглед. 467

осталом, питање о пореклу и генези скулптиране орнаментике на нашим црквама из краја ХМ и почетка ХУ века сувише је мало проучавано. Г. Петковић је, свакако, стекао заслугу што је ову појаву посматрао с данас уобичајеног и омиљеног гледишта, прикупљајући све податке који говоре у прилог таквог решења. На другима је да ту појаву проуче с других гледишта, јер ће се само тако моћи доћи до научне истине.

У одељку о живопису најбоље и најпотпуније је обрађена иконографија, где су описане поједине слике по њиховој садржини и по типовима њихових композиција. У садржини извесног броја слика („Чуда Христова“) Г. Петковић наслућује њихову полемичку тенденцију против богумилске и манихејске јереси. У представама појединих, малобројних слика (Смрт Богородице, Исцељење раслабљенога, Божићна химна Јована Дамаскина), аутор налази византијски тип. Најзад, он мисли, на основу једног записа, да је ове слике радио сликар Констадин, који се записао на хаљини једне фигуре („КонстадинБ писа“).

„Живопис у Раваници улази потпуно у оквир живописа ХМ—ХУ века“, вели Г. Петковић. Оваквој карактеристици овога живописа могло би се, у првом реду, замерити одсуство анализе уметникова рада у детаљу, у толико већма што нам је, изгледа, познато име самог сликара, који је морао бити један од познатијих сликара свога доба, пошто му је кнез Лазар поверио сликање своје највеће задужбине. Због тога је требало утврдити, колико је могуће, да ли је Констадин израдио цео живопис или је он, при томе, имао и своје помоћнике. Ми бисмо, даље, радо хтели знати да ли је и у колико је овај сликар био самосталан, и у колико је он своју индивидуалност жртвовао уобичајеном правцу и тенденцијама црквеног сликарства свога доба. У опште се може рећи да Г. Петковић намерно, изгледа, занемарује непосредан контакт с објектима које проучава. То се опажа како у погледу на архитектуру, тако и на декорацију, на сликарство и на орнаментику. Читалац ће још већма осетити овај недостатак чим буде прочитао оно што је О. МШе, у свом делу /'Апсјеп ат зегбе, написао о архитектури и пластичном украсу на Раваници. Најпосле, жалимо што је овај одељак о сликарству илустрован с тако мало слика (свега 6), јер би те илустрације, неоспорно, знатно појачале интересовање за описе самих слика, описе који су, сами за се, веома заморни.

Последњем одељку о сликаној орнаментици може се замерити недостатак покушаја да се, бар у главне групе, групишу поједини мотиви. За орнаментику на колонетама Г. Петковић вели (стр. 69): „Она врло много подсећа на персиску орнаментику“. Оваква карактеристика може завести недовољно упућена читаоца који би, на основу ње, могао и мотиве орнамента у сл. 35 сматрати као персијске, док су они, и ако нам Г. Петковић то не каже, неоспорне творевине класичне

30%