Srpski književni glasnik

474 Српски Књижевни Гласник.

мајка планина. Газда Вук Шашић, звани Вучина, оживотворење је те вечите и несавладиве снаге. Рођен негде под врхунцима Велебита, он је пуних шездесет година трошио своју планинску снагу не потрошивши је, и у доба кад се „у долини“ пада и умире, он има сву мушкост својих мишица и свога срца. У животу је рушио све пред собом, обарао и ништио што му је на путу било, убијао своје жене и слабиће синове. У тренутку кад почиње драма, он живи у кући са женом „доведеницом“ ко зна којом по реду, сином „Американцем“ Николом, болесном и у великом свету разнеженом природом, и девојком Станом, својом пасторком. Љубав се јавила између Николе и Стане, али је и младо срце старчево плануло последњом и најбешњом ватром према девојци. И Вучина руши незгоде. Сукоб који већ одавна постоји између оца и сина око неких долара, заоштрава се, у једном тренутку раздражења Никола подиже секиру на оца, али снажна старчева рука вешто изокрене оштрицу, и младић се као случајно прекоље.

Стана спрема освету. И она је девојка од снаге и од воље, и не зазире од убиства. Али Вучина има змијске очи које укроћују, и она се само пред њим осећа немоћна. Он је гони

својом љубављу, она се опире и брани, али кад њој, — у опклади на или-или, где јој он легне под секиру да га она убије ако може, а ако не може, да буде његова, — клоне

рука пред моћним погледом његових очију, Вучина има што је хтео, и први пут у животу осећа сласт истинске победе, победе после борбе на живот и смрт. Стана га мрзи, и то у толико више у колико осећа да га ипак воли у тренутцима кад он њом потпуно влада, и грози га се, и њега и себе, и жеља да га убије све је јаче осваја. Једнога јутра, кад је најзад устала да се отме из његовог кошчатог наручја, препуна мржње после сластвене ноћи, она га у сну убије секиром, оном истом којом је он убио Николу.

Драма има несумњиве снаге. Све оно што је анимално, и према томе грозовито у чктавој тој ситуацији, покрива и ублажује, као шумска хладовина жегу и припеку, планина својом особеном поезијом. Ма колико да су ствари које се казују сирове и ниске у својој бруталној страсти, ипак је све прочишћено и поетизирано узвишењем на планинске окомке где живе виле и вукодлаци, и где се дише у другој атмосфери но доле. И затим, све што је овде симбол, јер у суштини драма има један симболичан карактер, има у исто време и вредност реалне слике. Вучина, у крајњој линији, није нимало немогућан тип у својој средини. Читава драма, у своме живоме покрету, развија се врло природно, у диалогу лаком, верном и ипак не банално сељачком. Околне личности су све рељефно оцртане. Има ту, између осталих, један изванредан лукави и живи слуга Мићун. Има неколико сцена ретко живописне