Srpski književni glasnik

Оцене и Прикази. 475

реалних. Сцена после убиства, кад се мајка, кћи и Мићун договарају како да сакрију смрт убијенога Вучине, препуна је сељачке препредене окретности. И тако даље.

Све би било складно, и драма би остала скоро као беспрекорно склопљено и снажно изражено дело, да писац није накалемио један крај коме ја још ни данас не могу чудом да се начудим. Он је васкрснуо Вучину, то јест учинио да његова тврда глава не прсне од ударца секире, него се после мале несвести ипак пробуди! Заштог7 Да би победа његове снаге била потпунаг Да би пораз Станине воље и отпорности био савршенг Да би... не знам ни сам штат У сваком случају знам да је овакав прилепљени крај од ке мале штете читавој драми. На страну то што ово чудно подизање Вучине из мртвих има неочекиваног, и према томе нелагодног за сваког читаоца или гледаоца од укуса. Али драма је имала свој природни, психолошки оправдан крај у смрти Вучининој, која је баш значила потпуну његову победу. Јер Стана га убија много мање из освете због смрти Николине, а много више зато што осећа да је сломљена, и из ужаса од саме себе што почиње да га воли. Овако, несумњиво, ова добра драма губи много једним насилним крајем.

МИЛАН В. БОГДАНОВИЋ.

Др. Бранислав Петронијевић: Исшорија Новије Филозофије, први део: од Ренесанса до Канта. Друго, поправљено издање. (Издавачка књижара „Напредак“, Београд. Стр. 389.)

У српско-хрватској филозофској књижевности једина је потпуна оригинална историја филозгфије она коју је израдио, у три свеске, 1906, 1909 и 1912 године, професор загребачког Университета Базала. Ово дело, које је издала Матица Хрватска, обрађује целокупну историју филозофије и, и ако писано за редовна популарна издања Матице Хрватске, служи као уџбеник студентима Университета у Загребу. О њему је реферисао Г. Дворниковић у своме делу Савремена Филозофија, друга свеска, стр. 51—61. Историја филозофије Г. Др. · Петронијевића даје само новију филозофију, и то само један део њезин: од Ренесанса до Канта; ово дело, које данас, после осамнаест година, доживљује друго издање, постало је из пишчевих предавања, те је и оно у главном намењено студентима као уџбеник. Ово друго издање остало је, по основном карактеру, како сам писац вели, исто што и прво издање дела; измене су „стилског карактера“, а задовољене су и извесне оправдане замерке и примедбе првом издању тиме што су неке појединости измењене. Заузет свакако пословима које сматра за битније и прече, писац ни до овог другог