Srpski književni glasnik

Оцене и Прикази. 477

лозофије и религије хришћанства. Историја филозофије. је, пре свега и на првом месту, историја, а кад је историја, ваља да буде и културно-историјски образложена, схваћена и разумљива као исшорија. Отуда је најприроднији и најпогоднији, најинструктивнији — нарочито за историју филозофије која је уџбеник — и најпрактичнији увод у историју филозофије један информативни, културно-историјски, преглед ранијих епоха филозофије. Такав увод у историју филозофије био би несумњиво бољи, целисходнији и више на свом месту но увод какав је дао Г. Петронијевић, увод у коме се поставља разлика између филозофије и науке, један чисто методолошки и апстрактни део општих начела филозофије. Нешто од онаквог увода какав би ваљало дати историји новије филозофије има у параграфу који у делу Г. Петронијевића долази после Увода и који носи наслов: Каракшерисшика филозофије новога века. Али, у том параграфу, писац је врло мало дао од онога што би се могло дати као културно-историјски увод у Ново Доба; у опште, место једној „карактеристици“ целокупне епохе пре би било на крају њене обраде но у почетку. Писац се пожурио да нам у том одељку своје књиге наговести, што пре, једно своје, лично уверење, да „новија филозофија поставља основни филозофски проблем, и она га у главном дефинитивно и решава“. Али, ако за Г. Др. Петронијевића новија филозофија „дефинитивно“ решава главни филозофски проблем (за који нам, у осталом, писац не вели ни који је ни какав је), за врло многе мислиоце и филозофе и филозофске раднике тај проблем није у опште дефинитивно решен, а најмање у тој епохи филозофије. Писац вели да „познаваоцима његових оригиналних списа неће бити тешко да увиде одакле проистичу његове критичке примедбе у опште и да оне проистичу из његовог сопственог филозофског становишта“; овде је ствар јасна: филозофија епохе од Ренесанса до Канта решила је „дефинитивно“ основни филозофски проблем, јер је концепција Лајбницева о монадама основ пишчевог сопственог филозофског становишта. Али, да ли то становиште мора бити искључиво и једино тачно; да ли то становиште мора бити становиште и других који мисле у филозофији и о филозофији; да ли то становиште мора бити ортодоксно мерило и за оне који се из ове историје филозофије уче; да ли је допуштено скромности и култури једног мислиоца да читаву једну епоху филозофије жигоше својим субјективним жигом; зар није, најзад, могуће дати карактеристику једне историјске епохе филозофије без оваквог насилног субјективног схватања Основно начело са кога је писац пошао у обради историје филозофије, отворено је врло многим и јаким замеркама. Писац даје то основно начело у предговору, где вели да му се књига разликује од других књига ове врсте баш тиме што је он критички пропраћао велике системе филозофске и по-