Srpski književni glasnik

478 Српски Књижевни Гласник.

кушавао да утврди позитивни значај њихов „за крајње решење филозофских проблема“; наравно, да те његове критичке примедбе „проистичу из сопственог филозофског становишта“. Међутим, једна историја филозофије се, таквом обрадом, претвара у једно из основа субјективно, лично излагање, у један критички реви појединих мислилаца, једну личну судницу, која може бити врло занимљива за онога ко је жељан сазнати шта писац мисли о извесним филозофима и како изгледају мислиоци и њихове идеје када се посматрају кроз личну призму пишчеву, али ништа друго и ништа више. А како тек изгледа такав принцип обраде историје филозофије када се уочи инструктивни, педагошки момент који је претежан овде, јер је ова историја филозофије пре свега уџбеникт Историја филозофије не би била само прост реферат мишљења појединих филозофа, и када се не би обрадила на овако субјективан критички начин. „Историјска веза појединих система“ баш ни најмање не постаје „јаснија“ тиме што се филозофски критикује са личног становишта. Поуздано је да ми, људи, не можемо, строго говорећи, никада избећи субјективност; али, не додирујући ту, општу тешкоћу, једини начин да једна историја филозофије буде бар што је могуће мање субјективна, јесте у томе да се историја филозофије обради више као исшорија, а мање на прагматичан начин. Једино је културно-историјско схватање у стању да у обраду историје филозофије унесе што више објективности, наравно у колико је ова у опште могућа. Историја филозофије није један низ чисто филозофских момената који би представљали прогрес или регрес према једном личном мерилу; она није низ момената. од којих један представља једино и право, правилно решење филозофског проблема: она је живи еволутивни ток мишљења и концепција човечанства, ток који иде упоредо са током опште културе. Поједине филозофије су изрази колико опште културног стања, опште социалне свести једне епохе, толико и изрази снажних и гениалних личности. Та два фактора, социални и индивидуални, одређују карактеристике епоха у историји филозофије. Тако, културно-историјски схваћена, историја филозофије може се обрадити на много шири, културнији, еластичнији начин, а свакако на много јаснији и схватљивији када је реч о томе да историја филозофије буде уџбеник.

У свом уском, субјективном, одвећ личном начину обраде лежи начелна и главна грешка дела Г. Др. Петронијевића. Потпуно је разумљиво да један метафизички дух га ехсе!lence, као што је писац овога дела, тешко може да се еманципује енергичног спровођења својих идеја, и да и у историји филозофије не спроводи своја гледишта; али зар се не би могао наставник Университета еманциповати свога метафизичког талента, нарочито онда када је у питању настава младих људиг

| |

Ld. i. ALO A A ie НЕ Ру AL i. O