Srpski književni glasnik

Белешке. 479

Да се вратимо на оно о чему смо говорили у почетку: нама су веома потребни добри преводи добрих, културно и објективно написаних историја филозофије, јер је њихова корист врло велика, много већа но од врло оригиналних дела овакве врсте.

Измене „стилског карактера“ нису, у осталом, измениле много карактер стила у овоме делу: стил није у најбољим традицијама доброг и укусног књижевног стила.

Издање књижаре „Напредак“ чини част издавачу.

ВЛАДИМИР ВУЈИЋ.

БЕЛЕШКЕ.

КЊИЖЕВНОСТ.

„Приповетке из Старе Србије“. — У овој књизи су три приче Г. Зарије Поповића, штампане још пре рата по разним часописима, а сад прештампане у издању књижаре Геце Кона. Г. Поповић већ више од двадесет година пише овакве просте приче из Старе Србије. Он је у њима са љубављу казивао појединачне историје из тога краја у старо турско доба. Далеко од културе и њених случајева и типова, паланке Старе Србије дремале су у свом замрлом животу: тешка конвенција друштва које не миче полегла је на људе; она увек бди и ломи све који делају изван ње, и индивидуалне воље спаруше се у тој суровој психологији. Г. Поповић је хроничар тих живота. Људи из његових приповедака су безотцорни, обичаји-закони их услове, фатализам их обезвољи, они страдавају и жално живе јад свога живота. Поред тога постојао је национални, ослободилачки проблем, који је отварао пуно индивидуалних проблема: утајане наде, скривени напори, незнана херојства, и непрестане жртве. Г. Поповић приповеда и те доживљаје. — Он познаје цео тај живот и казује га верно. Али он није уметник. У својим приповеткама он нема оригиналне визије, самосвојних анализа, или удубљивања у осећања и психу својих јунака. Он је далеко од оног спонтаног и личног израза из прича Б. Станковића, и ако описује један сличан живот. Љубави су млитаве, страсти усахнуте. Приповедач овде није уметник ни по изражајним способностима, ни по распоређивању материала. Фразеологија је старинска. Али ове приче ипак имају вредност верних докумената за један локални живот који ишчезава.

Б. М.