Srpski književni glasnik

486 Српски Књижевни Гласник.

телећаком, посматрајући тај град у маршу из четвероредова, чудио: је ли то могуће да тако јадно изгледа тај краљевски престолни град о коме се толико говори и пише.

А данас, ето, већ се и трокатнице зиђу и модра се градска застава вије изнад педесет хиљада глава, данас стоји нова: првостолна катедрала на Каптолу и грб краљевине блешти и сја на Светом Марку када упре сунце, те се само Његово Величанство изјавило пригодом свог последњег посета да се град дивно развија.

Ох, оно су били славни дани, када је у граду боравило Његово Величанство!

Руже су онда падале као киша и деца стајала су у белини свечаној шпалире по свим улицама по којима је шест белаца вукло златну дворску кочију. (Флоријан Крањчец се баш тачно не сећа тога, и он не би могао да присегне је ли кочија била златна, али када он тако унатраг раскапа по својим светлим успоменама, њему се тако чини да је та дворска кочија била из сухога злата.) Све су римске и краљевске и народне и ватрогасне корпорације стајале као легије са заставама и викале Императору, клањали се барјаци један за другим као да их ко сече низ улицу косом, грували топови, звонила звона, а Краљ се возио победнички низ оне алеје сагнутих хрптеница и фракова и магнатских гала.

Флоријан Крањчец био је толико сретан да му је било суђено да се у животу нађе у непосредној близини Његова Величанства, да га види лицем о лице, близу, сасвим близу, тако да између њих није било ваљда ни педесет центиметара, и тај моменат је он у ризници својих светлих часова затворио у најскупоценију свилену кутију и отвара ту кутију својих реминисценца у најтише дане, када је задовољан и миран и сит, када пуши своју цигару, и онако кроз дим прелудира по свему оном што је „некад било, а сад се спомињало“.

Стајао је оно вече настражар Флоријан Крањчец у мраморном вестибилу новога театра („каквога нема цела Еуропа“) укочен између два ошишана ловора као кип, а онај елегантан и витки седи. генерал који је долазио низ дрворед олеандра и палма, онај бели господин у црвеној маршалској гали што само клима главом лево и десно, и перо му се тресе на калпаку, и иде по меканом сагу, оно је главом било Његово