Srpski književni glasnik

Смрт Флоријана Крањчеца. 487

Величансшво Фрањо Јосић Први, имперашор аустријски и“ краљ јерусалемски“.

Флоријан Крањчец је знао то још из солдачије да се царска гала разликује од маршалске у толико да је оно златно храстово лишће на царском оковратнику окренуто спрам горе, а на маршалском доле, и он си је био тврдо предузео да ће си добро погледати како је то заправо с тим лишћем на царској одори. Али да! Врага би човек пазио на лишће у оном оркану клицања, када све руке машу са цилиндрима, када расту бели штиркани пластрони од фракова поглавите и пресветле господе као квасац, кад вриште жене, а глазба удара химну! То је час кад човеку само врцну сузе на очи, па где би он имао времена да пази на маршалске дистинкције. Тако Флоријан Крањчец, ма да је аустријски император прошао покрај њега телом уз тело, ипак није успео да се увери у колико се цар разликује од маршала, којега данас у ствари више нема, јер је последњи маршал био покојни Радецки, на чијем је спроводу у знак почасти командирао сам цар са извученом сабљом.

Да! Оно су доиста били триумфални дани. Благдани! Норме! Звоњаве! Грмљавина топова са Калварије, као на Ускрс и Телово. Људи пију, држе здравице, певају, машу рупцима, а Цар се вози по граду, удара темеље свему, култури, лепоти, доброти, узвишености, зида шпитале, посвећује Музе, ствара у овим нашим мочварним маглама чудеса у двадесет четири сата. Одушевљење народа нарасло је тако силно да су шта више на грофовској гори над градом искрчили шуму у форми царскога монограма 7. У. 7. („Еф, Је, Ајнц“), па су та света три пламена слова илуминирали бакљама и запалили шуму “у крчевини, нека се пали, нека гори, и прем је падала киша, цело је Туропоље могло да чита да то престолни краљевски град пали бакљаду своме племенитом госту. У оне дане је надстражар Флоријан Крањчец доиста осетио да је сила и да врши службу једног краљевског функционера. Када су'оно кордони инфантерије држали масе, те на тротоарима стоји све глава до главе, и све се радознало зибљу и гледе у господина надстражара у паради, камо се то он жури упопреко преко празне улице и какав то он глас носи Онда је то све изгледало доиста краљевски важно, и онда је Флоријан Крањчец заборавио на четрдесет и осам сати, како је то тешко стајати као