Srpski književni glasnik

МОЛИТВА.

У нашој махали, пред берберницом Бећира Омића, усјао пун месец, закачио се о гране старе, разгранале мурве, па стоји, смеје се, провирује кроз лишће и сипа унакрст хиљаде светлих зрака што стрелимице прелећу кроз раширене гране. Зраке падају на беле браде и саруке стараца, падају, трепере и ткају фине, сребрене жице по широком осену мурве. Тиха је летна ноћ. Далеко жамори шадрван, а они, старци, прошарани сенама, назиру се у полутами као сени, као привиђења давно изумрлих богова. Они, заборављени, замишљени, пуше, слушају тихо, старачко причање Омераге Кање, и њихови чибуци светлуцају као плави светлаци, светлуцају у сени широке мурве, и поврх њихових глава диже се танак и плав дим као са напуштеног жртвеника. А стари Омерага прича о давним временима, о силном ђаурину Јанку што попали наш град и о погибији на Бајцима. И сам његов глас из тога је прохујалога времена, допире тихо, из давнине, и пун је потиштене жалбе и непрежаљености. У тамној берберници, у оџаку, интимно светлуца и зирка ватра, а берберин Бећир куха каву, свакога часа провирује на ниска врата и ослушкује. Тесни и искривљени сокаци, испресецани плоснатим сенама таме и месечине, и сами ослушкују, ослушкују притајени бахат нечијих корака на јасној калдрми. Чак доле, у дну сокака, под прозором Јусуф-бега Оџаковића, стоји, опрезно и скривено, прибијена уза зид, нека прилика, а кроз решетке на прозорима не опажа се ништа. Само се старинска кућа кочи страхопоштовано и црна, закључана капија мрко и строго гледа низ улицу. Једва допире, тамо негде иза башта и домова, потмуло хујање реке Руне, допире из велике даљине и подсећа на нешто кобно, на нешто усудно и све испуња предосећањем зле судбине, страха и тајанствености. Кажу, то Руна дозивље утопљенике. А шапат испод прозора шуља се неповерљиво низ улицу и хоће да избегне овај страх, хоће да бежи негде далеко, далеко, на поља, на ширину.