Srpski književni glasnik

Молитва. 493

Џамија је у близини; она одскаче чудновато од целе своје живе околице, и на месечини, у тишини летне ноћи, пуста је, хладна, загонетна као смрт и неприступачна: чини се као донесена са онога света. Пред њом пљуска, шапће, жамори и грца шадрван у бистрој тишини и сипље светле, сребрене млазове на месечину. Старац, муезин Хаџи-Рашид, уљуљан његовим жамором, нечујним тоновима и блеском месечине, седи на ниској, каменој клупи, размишља и моли се Богу, док по њему трепери сјајни одблесак воде, и брзи поточић јури низ авлију и светлуца искрицама као безбројним, ситним и сребрним пастрмама. Тишина, напета и замрла, слегла се под високе ступове пред џамијом, а мрки чемпрес, недостижив и столетан, као укочен, занемео џин, блене у месец и већ годинама и годинама броји ситне и неизбројне звезде. Тешко се диже старац Хаџи-Рашид, уздахну дубоко, и махну немоћно руком као да хтеде рећи: све ће бити онако како Бог одреди; и тихим кораком пође на мунару да позивље вернике на молитву. Изнемогло се пење уз мрачне и уске степенице, полугласно шапће: и дише тешко, испрекидано. Изиђе, ослони се на ступ. Одмара се, ослушкује и нечујно миче усницама. Цео град ћути и замире у побожној тишини, под ведром и дубоком ноћи. Звезде трепере јасне и светле, осмехују се и падају на срећне и уснуле домове. Тишина, блага и мека, разлева се по неизмерности и дише дубоко.

— Аллаху екбер, аллаху екбер — одјекну, откиде се, затрепери и разли се по тихој ноћи, опи се заносно, зацепта и паде на заспале домове, на беле путеве, и замре далеко, далеко, у неизмерној и пробуђеној тишини. Глас мек, гибак и нежан обилази све побожне душе, испуња их срећним миром и покајањем. Тишина. У полутами празних, уснулих авлија плаве се позатварана прозорска окна. У оближњој авлији нечујно шкрину и отвори се један прозор. Нека сена у белу појави се и, као уснула занеми. Све ослушкује и сања. Глас се разлеже у меким валовима, трепери и замире немоћно и дрхтаво. Дубок и жељан уздах, жељан нечег непознатог и широког, вину се из уснуле, авлије и расплину се у тишини. Тих жамор крену се шапатом и поверљиво. Последњи глас расплину се и замре у висинама. Тишина се напе као да још жељно ослушкује, и мук, јак и тежак мук, угуши и последњи, издишући тон.