Srpski književni glasnik

494 Српски Књижевни Гласник.

Хаџи-Рашид сиђе на своје одређено место у џамији и ослушкиваше јасне кораке придолазећих верника. Тишина и свечана, кротка озбиљност слегла се под звонком и високом куполом. Чираци са свећама горе раскошно и рефлекси титрају као танке и златне жице. Са крутом и свечаном озбиљношћу прегибљу се и спуштају верници, лако додирују челом ћилимима застрти, џамијски под, опет се усправљају и нечујно шапћу речи из курана. Хаџи-Рашидов глас ненадно зазвони, затитра под звонким сводом и, ударајући о витке зидове, разлеже се по пространој џамији громко и уздрхтало. Он заћута, и звукови, меко дептећи, замираху све тише и тише негде под празном куполом. Неко уздахну дубоко у тишини, један широк“ и обао глас прошапта полугласно, скрушено; и све се утиша.

Молитва се сврши. И они старци, испред Бећирове бербернице, излажаху са тихим и озбиљним задовољством. А пред џамијом је још мека, ноћна тишина, испод чемпреса крадом 'прелећу и везу се месечеве сене као душе њихових већ помрлих другова, којима се и они сами наскоро спремају. ХаџиРашид остао задњи, погаси свеће, и млазови јаке месечеве светлости, у белом руху, пружише се саблажњиво у полумрачну џамију. А он, као нека визија, креташе се испод њих и шапташе тихо, полугласно. Затим затвори врата и упути се својој самохраној кућици, на починак. Он, ослушкујући, нечујно иде преко авлије. Тишина. Шадрван ужурбано жамори, буни се, отима и зове. Сенке се провлаче, договарају и беже. А Хаџи-Рашид још шапће молитву, отвори врата и нечујно уђе у своју тамну собицу. И све поновно замукну. Тежак мир. Тишина занеми над заспалим градом. Заспаше живе душе, оживеше духови и заиграше провидно коло на месечини. А месец, зачуђен, заста над градом, гледаше дуго, дуго, па насмејан пође даље.

Само ноћ, чудна месечева ноћ, дуго преплиташе град плавим, пауковим мрежама.

ХАМЗА ХУМО.