Srpski književni glasnik

ЦРВЕНИ БАРЈАЧИЋ.

(Крај.)

Лепо бледо сунце позне јесени. На нежно плавом небу облаци су изгледали као беле грудве распрслих шрапнела. Један кобац и један гавран гонили су се, ударајући се кљуновима, дивље. Чуло се како у ваздуху пева једна шева, кој се једва мицала с места. Била је недеља.

Преко џакчића са земљом могли су се видети немачки ровови: две танке линије, једна од мрке земље, друга од беле иловаче. Опустошене њиве изгледале су сасвим пусте са својим порушеним пластовима и обореним крстинама. Украј једног пута некаква батаљена машина косачица дизала је своје дуге беспослене руке.

У рову се шеткало. Ишло се шанчевима као улицама какве мале вароши, чији вам је сваки угао сродан, и ћаскало се на улазима од земуница.

Под својим заклонима другови су мајсторисали пуно којешта. Мали Белен је удешавао свој заклон према стасу, бушећи једну рупу за свећу, једну другу за чашу и још једну већу да у њу завуче ноге. Бревал је писао својој жени, а Брук је спавао, — једино његово задовољство између два обеда.

Фујар чучећи довршавао је једну кутију консерве из које је вадио велике залогаје, држећи их између свога прљавога ножа и блатњава палца. Жилбер га је гледао са стране. Он није волео ово болешљиво и прљаво биће, све му је на њему било одвратно, његов глас, његове црвене очи, све до вечите чипкане мараме од које су висили масни крајеви. Они су обојица спавали у истој рупи, стешњени, крста у крста, и баш зато га је нарочито мрзео.

Међутим новајлија се био доста брзо привикао нашем бруталном животу. Он је сад већ умео да опере свој тањир гужвом траве, почео је да пије са уживањем наше грубо вино, и није се више стидео да свршава нужду пред другима.