Srpski književni glasnik

496 Српски Књижевни Гласник.

— Навикаваш се, момче, навикаваш, примећивао је Бревал задовољно.

Склупчан на трулој слами свога удубљења, Силфар је дремао, пуштајући да му у полузатворене очи улази само један танак млаз светлости. Повлачио је лагане димове из своје изгрижене луле и сањао је о сен-роменском вашару, са баловима, „рингишпилима“, лутријама, гађањем у нишан, читавим једним бучним весељем које је ударало на рибу пржену на зејтину и јевтино вино.

Немајући да иду на стражу, они су се испружали један за другим, уморни после дуге ноћи проведене у намештању плеханих надстрешница. Верон је гунђао у полусну, јер му ркање Лемуаново није дало да спава. Они који нису имали своју јазбину, били су се извалили на сред рова умотани у своју ћебад. Из једне рупе су се чули крештави гласови карташа. Сви други су се утишавали.

Одједном, један плотун експлозија их потресе. Наста тренутак луђења. Они се дизаху, излажаху из рупа, гураху се да се дочепају својих пушака, изненада збуњени заглушљивом грмљавом нагло распомамљене артиљерије.

На исти знак, на целој линији сви наши топови су почели да пуцају, и у том пакленом лому није се чак могло чути како гранате просецају ваздух. Ми смо били појурили пушкарницама, претурајући већ по фишеклијама.

На крају пустог земљишта које је делило обе мреже жица, баш над немачким рововима чија се кобна бразда назирала још у диму, гранате су ударале помамно, и комађе белога рова одскакало је као иверје под секиром дрводеље.

Раздражени трчали смо с десна на лево, дозивали се, обавештавали један другог, не знајући ништа.

— Швабе нападају... Ово је баража..

— Није, то гађају њихове митраљезе.

— Изгледа да ће трећи батаљон да се : крене да освоји шуму...

Свака граната подизала је велики млаз земље у облаку дима; оне које су падале у шуму чупале су из корена читава дрвета и бацале их натраг у забран сасвим усправна, неповређена, као велике букете. Један ордонас за везу прође брзо гурајући нас.