Srpski književni glasnik

Црвени Барјачић. 497

— Сви у своје рупе. Паљба ће трајати пола сата, они ће можда одговорити.

Нико не уђе. Сав ров искупљен гледао је призор, и како немачка артиљерија није одговарала, и најопрезнији су постајали храбри. Фујар је чак био сео на бедем, да ништа не пропусти.

Кад би какав добро нанишањени плотун погодио ров са своја четири удара као будаком, чупајући читав стуб траве, камења и балвана, дизао се крик дивљења, повици очарани као од ватромета. И у тој галами чуо се само задовољни смех, честити смех као да смо посматрали како се, на каквом сеоском весељу, гађају дрвене фигуре. Понекад би какав узвик надвисио сву ларму.

— Глете, људи, један војник одлете у ваздух, урлао је Верон уз размлатане гестове.

— Ти превиђаш, одвраћао му је Лемуан, завидљив што сам ништа није видео, то је сигурно био неки трупац.

— Море шта! Кажем ти да је то Шваба, чак сам му и краке видео у ваздуху.

Затим се чуло како долази једна велика граната, голема, црна, брекћући као брзи воз кад улази у станицу, и све уперене очи вребале су место где ће пасти. Огромни црни гајзер избијао је из земље, прошаран ватром, па се онда чуо пуцањ.

— Ах, жестоко! викао је ров.

Бомбардована шума пушила се као фабрика. Млатајући рукама у гомили, Силфар се дерњао од радости.

— Ко није добио, добиће! На срећу и на шпурију... Хајде, журите се! Ко није узео нумеру, шест за двадесет пара.

Мућкао је једном руком замишљене нумере, као трангефранге на вашару, и његово рикање наткриљавало је сав овај лом. Уз ужасно крхање поломљених костију експлодирале су непрестано гранате, кидајући жицу као пантљику.

— Бум! Господин је добио дивног младог ћурана. Хајде, даље! Слободно. Нека је срећно...

Један пуцањ загрме потмулије усред рова, чупајући · огромни стуб земље и дрвених трупаца.

— Е, сада је сигурно, повика Верон, који је још увек исто мислио. Видео сам кад је одлетео војник у ваздух. Пао је на бедем.

32