Srpski književni glasnik
498 Српски Књижевни Гласник.
Остали, који још ништа нису били видели, очекивали су са зебњом нови пуцањ, упрта погледа. Демаши чудно грозничав, стегнутих песница, певуцкао је неку песмицу, да би показао да га није страх. Уши се брзо навикавају на овај котрљави тресак. Свака граната може да се позна по њеном гласу: пољска од седамдесет пет бесно груне, појури маучући и пролази тако брзо да експлодира скоро у исто време кад је и опаљена; задувана хаубица сто двадесет изгледа сувише уморна да доврши свој лет, сто педесет пет чини се као да се тоциља на точкићима, а големе црне пролазе врло високо уз мирни шум воде која се пљуска. Ветар, разносећи густе вихоре дима, доносио је чак до нас задах сумпора, тежак мирис барута. Жилбер га је удисао до пијанства. Понекад би се само чуло како звижди граната, али пет, десет секунада би пролазило а она не би експлодирала, пала ко зна где. Тада би се подигао жагор разочарења, гунђање преварене публике.
— Ова није упалила...
Са својом плеханом чашом Ha увету као телефонист, мали Белен је изигравао артиљерца.
— Четири хиљаде осам стотина метара... Разорна... Добош три... Два топа... Пали!
Паљба, у почетку усредсређена пред шуму, била се проширила на читаву непријатељску линију, и црвене и зелене перјанице оивичавале су је сада целу, као каква паклена алеја дрвећа. Изненада учини нам се да видимо како пролазе сиве шапке.
— Швабе кидају, повика Верон.
Погурасмо се, стадосмо да се пузамо на џакчиће.
— Ено тамо где је пала граната.
И прсти су показивали место под зеленилом пресецаним муњама. Сви војници последњих појачања пружали су вратове, подигнути на превијеним врховима својих цокула.
— Морам да опалим једну, рече Верон, пунећи пушку.
Прислони је уз раме, понишани мало, окиде... Још заглушен пуцњем он чу бесне повике наредника Мораша, који је ишао њему млатајући рукама, ковитлајући својом батином као да ће да се бије.
— Ко је пуцаог... Хоћу да знам ко је пуцао!... Јеси ти2... Бићеш кажњен.
Мршава, збрчкана лица, он је крештао под носем занемела Верона.