Srpski književni glasnik

Црвени Барјачић. 499

— Дакле, сад је забрањено да убијамо Швабе, одврати овај млитаво. За три месеца ово је први пут што пуцам.

— Ћути, забрањујем ти да се објашњаваш.

Верон, побледео, обори своју апашку главу и испразни брзометку, стежући зубима од гњева.

— Добро, добро, промрља он ипак, нећемо више убијати ваше Швабе... Само се онда чудим што се трћимо овде...

— Како! Шта кажеш повика Мораш да промукне. Известићу капетана.

Верон ућута. Удаљи се, вукући своју пушку као какву непотребну мотку. Затим, да би казнио своје старешине, он видно престаде да се интересује бомбардовањем и завуче се у своју рупу. Извуче дуванкесу и зави цигарету руком која је још дрхтала. Један низ пуцњева металнога звука натера га да дигне нос, као зналац.

— Ракетле, промрмља.

На узвик дивљења целога рова он зажали што их није видео, али је имао достојанство човека: не подиже се. У том тренутку, јасно и суво, чу се како поче да пуца један немачки митраљез. То би јаче од њега: он скочи на пушкарницу.

Ми сви бесмо престали да вичемо, зачуђени, мало узнемирени. Митраљез је непрестано пуцао, очајно, изгледало је као да неко закуцава ексере. И одједном, ми видесмо на кога је пуцао.

— Наши излазе!... Нападају с друге. стране потока..

Сви смо викали у исти мах, а затим се одмах ућутасмо, пуни зебње, заковани. Једна чета беше изашла из ровова, на нашем левом крилу, и у стрелцима, без ранаца, са бајонетом на пушкама, војници су трчали преко голих поља. Суседни пук покушавао је да изврши један јуриш, и њих је митраљез тражио својим правилним така-така шиваће машине. Његово пуцање беше добро управљено и у реду људи као да начини широки пролом.

— Покошени су.

— Јок, полегали су.

Војници се понова дигоше, потрчаше, полегаше, опет пођоше, али у пркос баража који је мрвио њихове ровове, Немци беху почели да пуцају, и видело се како се људи на овом великом пустом земљишту обрћу у ковитлац, посрћу и падају. Било их је који су се, попадали, још копрцали, вукли

32%