Srpski književni glasnik

500 Српски Књижевни Гласник.

рупама од граната. По неки су падали тешко као какав пакет, и нису се више мицали. Пушкарање је кркљало све јаче, али остатак чете јуришао је ипак, и разбијени војници су се скупљали све више у колико су се приближавали рову, као да су се плашили да му сами приђу. На ту груписану гомилу митраљез управи своју паљбу, и људи попадаше скоро у истимах.

Један једини болни крик чу се са наше стране. Затим псовке, повици гњева, очајања.

— Море јок, опет су полегали, повика Брук.

— Јесу, рече Демаши, који је био дохватио свој доглед и посматрао са слутњом. Има их још живих, у рупама од граната. Жице су их задржале.

Ми смо се гурали иза њега, пружајућу руку.

— Додај ми твој доглед... Дај га мени...

Гледајући добро, и поред дима, могли су се видети још, згрчени, растурени по рупама. Али наједном један облак дима их сакри: наша артиљерија понова беше почела да пуца и покушаваше да, сувише касно, исецка широку ограду бодљикаве жице.

— Бога му! заурла Хамел. Па они пуцају на њих!

Плотун од пет страховитих ужасних пуцњева сруши се око ових живих лешева, а затим и шрапнели почеше да прскају изнад њих. Слепа артиљерија беше се острвила баш на то место.

— Али треба известити... Треба обуставити ватру, викаше Демаши сав модар.

Капетан прође трчећи.

— Па зар они не виде!... Један ордонанс!... Брзо на телефон.

Гранате су непрестано падале, ријући земљу. Између два плотуна, видесмо како се нешто миче у рупама од граната, како се неки облик подиже: један од преживелих беше отпасао свој вунени појас, један широки црвени опасач, и клечећи на ивици своје рупе, на тридесет корака од Немаца, он махаше својим црвеним барјачићем са руком подигнутом врло високо.

— Црвено! Тражи да се повећа одстојање, повика ров.

Суво, трагично, брзометке запуцаше. Војник беше понова

пао, можда погођен... Гранате зариљаше опет проклето место, ·

чупајући читаве стубове земље у тешкоме диму. Уздрхтали, ми смо очекивали да се облак растури.