Srpski književni glasnik

Црвени Барјачић. 501

Не, није био мртав. Човек се подиже понова, и пружајући руку врло високо, махаше појасом у великом црвеном покрету. Још једанпут, Швабе опалише. Војник опет паде.

Урлали смо...

— 2Кивотиње! Животиње!

— Треба нападати, викао је Жилбер унезверен.

Између две грмљавине, војник се непрестано дизао са црвеним барјачићем у песници, и куршуми су га обарали само за тренутак. „Црвено! Црвено!“ казиваше размахани појас. Али артиљерија обузета лудилом пуцала је ипак, као да је хтела да их све смрви. Гранате су опкољавале земљом претрпану групу људи, приближавале су се још више, хтеле су да их раскидају.

Тада човек устаде сасвим усправно, отворено и великим лудачким гестом завитла барјачићем изнад своје главе, лицем окренут пушкама. Двадесет метака опалише. Видесмо како посрте, и сруши се, пребијена тела, на челичне жице чије га бодље дочекаше.

Човек беше пао, али Швабе и даље пуцаху, дивљачки, и убилачка праска пушака болела нас је, свирепо болела, као да нас је све била ранила. Један облак граната сакри грозну сцену. Али још смо чули како се пуца иза покретне завесе. Ништа се више није мицало. Ипак јесте... Једна рука мицала се још, мицала једва, повлачећи свој барјачић по трави. „Црвено!... Повећајте одстојање... Повећајте одстојање“...

У јазбинама скривале се светлости. Унутра су се гласови и смех зимогрожљиво грчили. Био је тренутак пред спавање. Ветар, пролазећи кроз гране са шумом воде што пада преко · уставе, доносио је из ровова звук случајних пуцњева стрепећих стражара.

А онда, одједном, дуга ломњава једног плотуна раздра тишину, ракетле просекоше ноћ својом модром светлошћу и пушкарање понова поче, као ватра која се распали свежњем сувог грања.

— Гле, опет почиње, говораху другови. А Верон, са ћебетом преко носа, гунђаше:

— Само нека не траже појачања!

Забринут, узнемирен може бити, капетан Кроше шетао се нервозно по путу; понекад би се попео на брежуљак, иза