Srpski književni glasnik

502 Српски Књижевни Гласник.

винограда, и посматрао велика црна поља, у правцу салаша. Онде се пуцало. Међутим, ништа се није видело. Ноћ је била непрозирна, без муња, без и једног пламена од гранате, и ракетле које су прскале изнад пута у великим светлим мехуровима, откривале су у заспалим пољима само лепа ћутљива дрвета.

Шта се догађалог Није се знало. Можда су Немци нападали пут. Пушкарање се ограничавало на простор од две стотине метара од прилике, и као да се губило у читавоме мирноме хоризонту. Не знајући шта се догађа, ми смо слушали како се туку два хука, и кад би настајала тишина после каквог плотуна, мислили смо: „добро је, одбили су Швабе“.

Силфар је окретао карте, а Брук, да би се успавао, отпочињао би опет своју песмицу:

Спавај ми, малечки мој, Спавај ми, мали, Малечки мој, мали...

"Остали су већ спавали. У мрачним дубинама јазбине чуло се још само правилно гребање ноктима по кога друга, мученог вашкама. Пушкарање, настављајући се, није их будило. Пред земуницама једини је бдио још капетан, велико мршаво тело, све у ногама. Очекивао је Бурлена, једнога од ордонанса, кога је био послао даље на пут за вести. Ја чух повратак поткованих цокула војникових.

Мало затим, једна заповест оде од рупе до рупе: „Устај!. ок Збор“:

Како је изгледало да се пушкарање шири, изиђосмо брзо, гурајући се, свађајући се у мраку рукама око пушака. Брзо се постројише водови. Пробуђени, људи су дрхтали у леденој ноћи.

— Можда ћемо бити потребни четвртој чети, рече нам капетан својим сувим гласом. Они очекују напад. Дакле, строго забрањујем да се изувате, разумете7 Остаћете са ранцима на леђима, покрите се ћебетима, и нека сваки држи пушку крај себе... А сад, деде један добровољац...

“Ми смо слушали, раме уз раме, четири вода у кари. Несређена праска пушака натера га да за тренутак заћути, слушајући пажљиво, затим се лом разби у расуте појединачне пуцњеве, и онда узнемирујућа тишина прогута све. Да нису већ на путуг