Srpski književni glasnik

Црвени Барјачић. 503

— Један добровољац који довољно познаје сектор, настави брже капетан. Треба да буде вођ једној патроли четврте чете која мора да ухвати везу са трећим позивом са десне стране потока. Непријатељска одељења су се можда увукла тамо... Ја имам доста храбрих у чети, је л'те, међу мојим старим војницима.

— Ја! повика одмах један глас.

То је био Жилбер. Он је брзо повикао, спонтано, не размишљајући, просто за узбудљиво задовољство да чује у тишини свој глас у коме није било страха; и само да би гордо избацио своје име пред три стотине немих људи.

— Демаши... Први вод.

И срце му задрхта чујући свој сопствени глас, своје понуђено име. Сигуран, он изиђе из врсте, отварајући пролаз лактом, и стаде мирно.

— Више бих волео да се јавио који од старих. Најзад, кад хоћеш, добро... Врло добро.

Рекоше нам да се вратимо у заклоне, а Жилбер, примивши наређења, оде, с пушком у руци.

Попе се уз брег и пође њивама. Како је ишао дуж винограда, он нагло одскочи. Један човек је ту, пред њим... То је била стража која је пазила на долину.

— Идеш на друм Сиђи мало, до јабуке, а онда држи само стазу... Али се згури, знаш, жестоко свира кад почну да пуцају.

Он настави пут. Јаребице се пробудише и полетеше му између ногу, тешким летом. Он опет савлада нагао покрет у назад, и слеђених руку, напуни пушку. Његове очи су бушиле мрак: ни дрвета. На три стотине метара од заклона он се осећао сам, већ у опасности, далеко од свега. Није ипак осећао страх, само га је узнемиравала ова велика тишина, ова празнина, помрчина. |

Пушкарање наједанпут поче изнова, и неколико куршума просвираше око њега. Није их се плашио. Он само укрсти своју пушку тако да је кундаком штитио стомак, и обори главу, наивно мислећи да га сад тако ништа више не може погодити. Водиле су га једино ракетле, и невидљиво пушкарање. Тешко је корачао, чупајући при сваком кораку своје цокуле из глине. Понекад би га задржао какав бојажљиви шум, и падајући на колена, с прстом на орозу, очекивао је.