Srpski književni glasnik

504 Српски Књижевни Гласник.

Ровови, код потока, нису се састављали. Да се Немци нису отуда провуклиг Он застаде за тренутак, па онда пође мало више повијен. Једна стаза је пресецала њиве. Да ли је то била она праваг... Он пође њом, на срећу. Груби глас пушкарања је био ближи. Најзад он могаде да разликује ред дрвећа крај пута и склизну се дуж бедема. У шанцу се вукла опрема, оружје, ранци; поред једне гомиле шљунка лежао је један мртав. Жилбер окрете очи и брзо пређе преко друма. Четврта чета је била развијена у стрелце, и војници беху припијени уз каменити бок бедема. Седећи на једној каменој ознаци, један човек је умакао хлеб у плехану чашу.

— Ко си тиг

— Из треће чете... Тражим капетана Станислава, за патролу.

— Ја сам.

У том тренутку један глас паде одозго:

— Мичу се крај пласта.

Капетан напе глас:

— Пази, плотун. Лево од пласта сламе ... Нишани ... Пали!

Страховити тресак заглуши Жилбера. Он виде како, дуж целога бедема, изби танка ивица пламенова.

— Иди путем до попречно обореног дрвета, на пет стотина метара... рече му официр седајући понова. Патрола вас чека.

Жилбер се пожури. У помрчини назирао се салаш, велика пуста зграда, избушена рупама. Мало даље, бедем се ублажавао, једва надвисујући пут, и на том месту једно дрво беше оборено. Жилбер се устави, и с пушком преко руке, клече на земљу. Из мрачне њиве један глас га позва:

— Јеси ли ти из треће чете7... 'Оди.

Било их је пет. Чучећи на петама, каплар је са неповерењем испитивао ноћ.

— Познајеш ли добро путг

— Познајем, рече Жилбер. Овуда...

И једним покретом он им показа један угао ноћи.

— Јесу ли туда наши нападали у недељу 7 Онај са црвеним барјачићем 2

— Да.

Ставише бајонете на пушке, које се продужише једним танким блистањем. Каплар је баш устајао кад зазвижда једна ракетла:

— Не мрдајте!