Srpski književni glasnik

506 Српски Књижевни Гласник.

усуђивао да се помакне. Ништа га није могло бранити, чак ни друг уз ког се припијао.

— Шта је, морег Хоћемо ли даљег

Мало даље шињели су се у групама мешали. Били су већ толико спласнули, тако празни, да је човек једва могао замислити да је то живело, да је трчало... Једна бескрајна туга притискивала је Жилберово срце. Више га нису плашили. Зар се може човек да плаши оних које воли 2 Савлађујући самога себе, натерујући руке које нису хтеле, он се наже над једном лешином, откопча шињел, да узме хартије. Једва га прође нервозна језа кад осети, под својим бојажљивим прстима, хладно месо врата. Каплар, нагнут, узимао је већ медаљу другога.

Јадни другови, које су они дошли да виде у њиховоме ништавилу, морали су понова да оживе за тренутак под братским гестовима. И пробуђени, милосрдни, мртви су водили патролу, и изгледало је као да живе пропуштају из руке у руку.

~

Жилбер се вратио пред зору.

— Одвео сам патролу до немачких жица, рапортирао је капетану.

Крише је само одговорио:

— АДх!...

И тако се неверно осмехнуо да је Жилбер поцрвенео. Неко је целу ствар препричао на свој начин, и другови су подсмешљиво посматрали добровољца.

— Тако понеко уме да се истакне, рекао је Фујар као за себе. Добиће капларски ширит.

А други:

— Завучеш се у рупу два сата, разумеш ти, па после причаш како си ишао до њихове предстраже.

Жилбер, који је с њима разговарао, не рече им ништа. Један горак осмех скупио му се био на уснама.

— Морам да завијем пушку. као и ти, рекао је Лемуану, сва је од кише зарђала.

Удаљио се, оборене главе. Седећи на улазу своје јазбине, узео је пушку међу колена, и, откопчавши шињел, извукао један широки црвени вунени појас. Сав смех одједном престаде.

Погледали смо на равницу пред немачким ровом. Црвеног барјачића тамо није више било.

(Превео с француског М. Б.) РОЛАН ДОРЖЕЛЕС.

ZO У ЕБИ

A ORO ко у >,

и