Srpski književni glasnik

Предратна и Поратна Причања. 521

логије. У својим двема галеријама, писац је приказао читаву једну земљу најразноврснијих типова које су вајали наша ускочка историја, брђанска стара крв, емиграција, гоњења, странци и туђини, утицаји истока и запада. Наш човек, данашњи човек који се ломио по Балкану по најстрашнијим разбојиштима, живећи на једној: ветрометини коју шибају ветрови са свих страна, на земљи о коју се сваки тукао од Римљана до нас и на којој је огањ људске борбе лизао сваких двадесет година на начин који све претвара у прах и пепео, — није давно имао књижевног историчара који је тако синтетично ухватио цео тај комплекс и тако складно срочио као што је то случај са Г. Вељком Петровићем. Он улази у нашег човека, открива га слој за слојем и иде за правом људском жицом докле год може у дубину и, нарочито, у ширину, никад не правећи нарочите теме и не моделирајући према некој шеми „одозго“. Он бележи појаве једног нервног система на једном географско-етнографско-социалном поднебљу са изванредно чистом радозналошћу и људском љубави: један део његових треперења под оваквим и онаквим околностима, нагонима и потребама, његова прилагођавања и отпоре, акције, пасивности и реакције; једном речју све промене са којима се живи живот у једној покрајини под једним одређеним поретком ствари. Његови људи су „народни“ људи, припадају једној раси и, као такви, имају своју посебну људску расну мисао и осећај. Он их, у главном, бележи до те висине. Његово, како они реагују, у том је „кругу“. Њихово опште људско се оснива на интегралности мисли и осећаја једнога народа на једном одређеном географском и народном подручју које је и окружено и прожмано једном туђинском расом других народних схватања. Његови људи нису „козмички“. Они обрађују своју земљу. Они се крећу по браку, општини, школи, цркви, међу Мађарима, Швабама, Цинцарима, ору, жњу, рађају се, пију, разговарају и свађају. Небо гледају, али се по њему не шетају. Жене се у свом селу, и за то питање не крећу се до Кавказа. Бију се са Мађарима, и за борбу траже своје људе у свом селу, и не пружају руке до Борнеја. Њихово људско је до граница докле „Србљи живе“, и ту је оно онакво исто људско као и на сваком другом месту људско. Њихова међународност је мала, јер они на својој грбачи осећају прву народност као тешку. Насупрот међународности која је и у једном