Srpski književni glasnik

599 Српски Књижевни Гласник.

делу наше уметности избила, међународности која је дошла из ненародности непосредно, они исповедају народност, или највише народску међународност. Те врсте је њихово опште људско. То Г. Вељко Петровић види врло снажно. Он је, у осталом, и писац те врсте. Насупрот уметницима који „одозго“ иду на материал, он је уметник који рачуна само на дани материал, и развија га до његове еластичности. Његов „козмос“ је козмос „на лицу места“. Психологија наших личности је она брзо створена психологија која је, за кратко време код неких личности, превалила пут од гусала до гласовира, од патриархалног задругарства до комунизма, од традиција „С. С. С. С.“ до шема „Индустријских радника света“, а код већине у маси остала на првоме или на почетку или на по пута. Г. Вељко Петровић је код ових других. Врло често, он се дохвати и психологије људи који су на беспућу, или који су у дискусији са собом, или су једном сазрелом половином на једној, а другом мање зрелом или хаотичном на другој страни. Он бележи ту прератну периоду са врло искреном радозналошћу. Засебно, или још несрасло, или већ срасло, накалемљено примљено или непримљено, или на путу за једно или друго, са многим реакцијама на много штошта, избележене су те појаве, промене и преливи код широких панонских Војвођана, тврдих из камена исечгних Личана, патриархалних Старосрбијанаца, полуослобођених Босанаца, полумађаризираних, полугустријанизираних и полупотурчених наших људи које туђинске школе и администрације вуку Пешти и Бечу и Цариграду, а традиције, народне песме и Србија Београду. Бележено је врло вешто и уметнички. Људи су виђени кад треба, кад се, под околностима, отварају као шкољке, и као цветови у јутру, кад се може дубоко унутра да види. Он ставља личност у ситуацију и хоће да је ситуација, интелектуална, емоционална или морална, отвори. На почетку, он је бележи споља и физички, па је онда, оцртавајући у међувремену средину и природу, ставља у положај да се по овоме или ономе изрази. Тако он извлачи из унутрашњег света појава своје изразе. Отуда и изгледа његово приповедање ненаручено и „без команде“. Отуда пред очима и визија тих личности, и ако живе у речима на хартији. Његов Каменарски (Микошевићеве сирене) изгледа као да се лично вама исповеда. Према једној унутрашњој нужди људи се испољавају, излазећи из разних ситуација и