Srpski književni glasnik

Предратна и Поратна Причања. 523

судара, и увек без нарочитог пишчевог објашњавања. Карактери ничу и развијају се „природно“ и у људском знаку; више на улици и под кровом него ли само и непосредно из пишчеве радионице. НЈишта се не дешава нити свршава на пречац, већ се једно из другога извлачи, и једно за друго држи. Данас такво приповедање, до душе, није популарно. У свему је на дневном реду „филм“. Што више ствари иду у ковитлац и на јуриш, као у кинематографији и код футуристичких приповедача, у толико су оне ближе усплахиреном укусу наше публике која воли „брзу брзину“, опсенарију или измишљотину. Г. Вељко Петровић, међутим, не измишља ништа. Он ствара или, понекад и у брзини, прави. У оба случаја, грађевина му је солидна, из камена. Што је најглавније, то је заинтересованост и радозналост коју уноси у сваку своју ствар. Он приступа човеку и људском бићу са снажном пасијом. Он човека који му падне у уметнички објектив са задовољством меће у сцене, не бежећи ни од врло сложених, и одмах га прецизно изражава и црта. И зато, зато што зна шта хоће и шта мисли, људско биће пада на хартију врло живо. Он не бежи од тешкоћа; кад дођу, он их не прескаче. Насупрот многима који, кад дођу тешкоће, беже из реалности у „метафизику“ (где је теже контролисати), Г. Вељко Петровић гледа очи у очи, правце, и стих рћИозорћогит решава победнички. Кад треба да дођу смрт, љубав, сукоб или судбина, они долазе потпуно припремљени и образложени. И све то није описно. Непосредно се баца на једну појаву и даје се оно што је у њој средишно и потпуно људско. Он нађе јабучицу која у гњеву задрхти и оне наше балканске тешке обрве које застреше цело лице кад су срце и мозак у великом напону. Црта са мало црта: стилизује, изражава само најбитније и из онога што посматра уочава средишно. Слика Личанина и Сремца из Службе сјајна је, жива и сва од истине: „Путањом, која се вијуга преко Игманпланине као пребачено уже, силазе двојица. Више трнова жбуња и црногорице светлуцају се у пуном сунцу кајиши дуж образа и преко браде под уснама, а оштри врхови бајонета се учестано пале и гасе. — Иду један за другим. — Напред големи Личанин, наредник. А за њим малени и здудани жандар редов, Сремац. Наредник, Раде Будак, риђ је, потпуно округле лобање, пљосната дуга лица, дуга носа с разјапљеним и длакавим ноздрвама, великим и извијеним