Srpski književni glasnik

528 Српски Књижевни Гласник.

остаће као једна од карактеристика овога талента силно затреперених нерава и мозга у завитланом покрету:

„И онај гигански позив за сунцем гурнуо је Генија на макину. Збацио је стројовођу под колеса, и сам пограбио ручке и заворе и пипце. И као да је муњина пројурила целим возом, људи су протрнули и престали се бити. Ритам се запалио, темпо постаје све бржи. Осовине се пале од жара, телеграфски ступови су се сви слили у једну црну плоху. Воз се више не склиже и не јури и не срће, он лети. Сеоца, горе, реке, ливаде, оранице, све: то постаје једна шарена мрља с пацкама, по којој јури црна бесна живина што сипа црвене паре из ноздрва.

И људи запажају све већу брзину, и вичу.

А бестија пребацује све. Вагони, тендери, гвожђе, ланци, све то ужасно јечи, а пруга иза воза остаје један разваљени поорани црни горући потез. Људи су се у утроби те црне живине почели ударати у груди, молити се, проклињати, и скакати са воза. Кадикад духне по који пламени облак из макине и пржи косе, очи, ослепљује и жеже. А воз лети — лети — као горућа муња суне крај малене станице. Истрчали су чиновници — па ломатају рукама и гледају на хоризонт, где гори шума и где је нестало воза. Типкају Морсеови знаци уздуж читаве линије: „Воз бр. 5309 помахнитао. Зауставите га“.

И негде даље, на једној станици, забио се у један други воз с бензином, смрвио га и плануо големи пожар. Запалили се магазини — разорио станицу, и сунуо даље. — Вани на линији сукобио се с неким транспортом. Повалио га, уништио — стотине мртвих скотрљало се низ. насип — и појурио као ужарено тане.

— Сунце! Сунце!

Кликће Геније те по оној клавијатури завора и пипаца пребире мелодију фантастичне брзине. И не јури више по трачницама. Вијуга преко поља, ораница, разваљује сеоца — пали пожаре, шуме, усеве, цркве — све фрче као иверје, и све гори. У градовима вијоре стегови, руше се болнице, отварају се гробови — и мртваци певају псалме — а воз јури преко њих те их разваљује и ништи. Ко помаман се забија у звонике, зграде, грађевине, обара их, мрви и оставља за собом црвени траг пламена и крви. Као потрес се руши на покрајине, и тресе и ништи катедрале, казалишта, академије, касарне, палаче, дворове, редакције, ателијере, уреде, цркве, саборе, капелице, лажи, луксуриозне хрватске лажи — то већ и није воз, то је црни ужарени комет, што својом гримизном сјајном репином пали и разара све што досегне.

То је бес, то је пожар, то је поклич за Сунцем.“