Srpski književni glasnik

Предратна и Поратна Причања. 529

Та Хрвашска Ранпсодија, на свој начин, дохвата се питања које је рат поставио и, рушећи, раздругавајући све, узнемирено, под једном страшном грозницом свих нерава, мозга и срца, са једним полетом и дивљом брзином, решава или, још боље, сече и раскида, као подивљала звер, све чега год се дохвати. Она је, једновремено, пун и сочан приказ страшне и грозне хрватске трагедије коју је рат приредио, један помаман пир једног режима на телима и душама целог једног народа, а аојогоза којом је прошао један читав свет, тарантела коју на рачун Хрватске крваво играју Беч и Пешта и један протест из рата противу рата којим се скидају сви богови са неба, премештају све вредности, замахује на све основе и, у бури и самуму, под грозницом и у бунцању, руши све до чега се дохвати, од својине и егоизма до најдуховнијих етичко-моралних поставки. Тамо и амо, по причањима, преко личности које воде причања, Г. Крлежа се појављује као социални филозоф и, још више, социални критичар: и у Хрвашској Рапсодији, и у Смрши Фрање Кадавера, у Великом Мешшару Свих Хуља, у Бараки Пеш-Бе, у Људима од Папира, и тако даље. Његово основно гледиште о својини, капиталу, национализму, и другом, чисто је анархистичко. Нас, наравно, овде не интересује његова политичка економија и социологија, него, као што смо и раније нагласили, његова уметничка вредност у начину и изразу како је шта рушио или негирао. По ономе како је он гледао на живот по болницама и на “ фронту; по ономе како је описао разровани морал и оних који владају и оних којима се влада, и како је приказао ону отрованост коју је рат учинио, и докле је видео раздешеност у стројевима државне машине; по ономе колико је видео најниже и најпрљавије нагоне код двоножаца из маса и из елите и како је цртао ону неморалну и аморалну разочараност свих на све и свакога у једном прљавом режиму који је харао на терену на коме је посматрао, а у коме је све тражило бунт који се није никако јавио и за који је чудо да се није јавио; по ономе како је „малао“ све те пропале људе и прилике · атрофиране воље, срца и мозга, који су радије бежали у позадину и болницу да живе животом протеста и псовке него ли преко фронта пријатељу и себи у помоћ да живе пун НеМетебеп и бију зло у корен; — по свему томе, у трагедији и травестији његових причања, изражава се један