Srpski književni glasnik

530 Српски Књижевни Гласник.

снажан уметнички шемпераменш који је уско захватио живот, уско али дубоко, и изнео на „сцену речи“, једнострано али искрено, велике одваљене делове људског срца које још трепери, нерава који још подрхтавају и мозга који још ради, и све то са пуно врло свежих опажања, са непосредношћу на којој су трагови крви жртава, са утисцима пуним крви која се пуши, са силним личним траговима човека који једнострано дубоко учествује у свему томе и са вером да је све то тако, и само тако... Његови изрази су врло често праскави, у тромбонима и трубама, али, изгледа, да увек иза њих стоји искрен напон једног темперамента пуног експлозива. Ти експлозиви су, понекад, врсте од којих се треба бранити. У неким пригодама, та експлозивност његова иде до обичне грдње и мађарске псовке. Често је она, у овом тренутку кад се све креће правцем најмањег отпора, начин да се што пре дође до израза и решења. (Чворови се секу кад се не могу да одреше, и нормалом је, кад човек није за то рођен, најтеже ићи.) Код Г. Крлеже је случај искрености. Његова вика није из гласних жица. Читави његови бучни периоди остављају утисак човека који је у истини у тој врсти запаљења целе своје унутрашње организације која мора ерупцијом да се каже. Он је, у опште, врста човека који се љути. Припадајући младој раси која, као и млад човек без сигурне памети а с претпоставком интелектуалног поштења, више види и чује него што види и чује, и сировије и, рецимо, непосредније чуствује, јер су душевни тектонски наноси плићи и ужи и, према томе, ближи крику и урлику, — Г. Крлежа силовито удара својим мачем, черечи, разбацује на све стране и види силне неправде у свему што гледа. Поклици иду за покликом, чуђења за чуђењем и питања за питањем, као у каквој примитивној фиџијанској песми. И зато што смо млади и нисмо покушали да прошетамо мало кроз историју, и зато што нисмо способни за велики напор, и зато што нисмо радознали да чујемо шта су то урадиле четири хиљаде генерација пре нас, и примитивни смо те нас је срам признања незнања, и што је пријатније кретати се правцем најмањег отпора и обићи па отићи “ странпутицом и, још пријатније, беспућем — ми почињемо из почетка (горе обично него што се било почело кад се по нагону почело), постављамо питања као деца, разговарамо, авај, као неки људи код Г. Крлеже, чак и о Богу, и то баш ·