Srpski književni glasnik

Предратна и Поратна Причања. 531

као они са острва Тихог Океана, и о божанској деви, и о крсту, и много чему те врсте, и човек се осети, на многим стварима, као да чита развој књижевности тамо од прапочетка код Бушмана, Андаманезаца и Малајаца. Млади смо а ово се све не односи на Г. Крлежу, за кога смо довољно рекли колико га волимо и, према томе, колико хоћемо да му све кажемо — млади смо, са малом кором на живини, и лако пробијају ту кору наши први нагони, и све видимо као васионско и дубоко и ако је то због тога што је то што видимо мутно и магловито и плитко, и само због тога васионско и непознато. Турци нас пресекоше, па после други, и Мађари и Аустријанци и Талијани, те су привлачни центри били мали Пешта и Беч, те се у Загребу и Новом Саду и, пре шездесет година у Београду, појавише, као „идеје-снаге“, Мадачи, Јокаји, Тоти и тако неки (још пре десет година ми је један пријатељ „из прека“ продавао, у преводу, бозу мађарског Ади за чисто француско вино); па затим и политичка и, нарочито, интелектуална и морална удаљеност од правих уметничких колевки и одгајалишта која је код предратних Срба трајала неких шездесет година по ослобођењу, а код осталих Југословена до данас и данас, а сада и варвари са свих страна — у Европи се бије варварство и цивилизација (варварство пробуђено ратом) — све то учини те из Балкана, пуног целе Азије и највећег дела Европе, не извукосмо ништа највећега него само народну песму и великога него само Његоша и Мештровића, па и ту, код ових великих, само гениално варварство високо попето (код Мештровића и напето до крајње савитљивости дамара), а само у народној песми висину и величину која нас чини правим грађанима човечанства и која казује да се она наслања на неку деварварисану нашу историјску средину у којој се појавио неки или неколико великих људи... И та наша младост и примитивност, — да се вежемо за ранију мисао — уз овако пометене прилике у којима живи наша цивилизација која је сигурно под питањем, учинила је своје: на место да продужи стрми пут ка врховима, поремећена ратом који увек прво враћа док га се живот не ослободи, вратила се са целом ратном психозом, уз јаку помоћ избегличког студирања лакших и шшрчећих појава на страни, на правац најмањег отпора, на певање и причање, и тако даље, по закону лености, по ономе како се у глави најлакше и нај34 %