Srpski književni glasnik

· Питање о Министру Војном. 537

Да би то било могуће, потребно би било да се Министар Војни ослободи вршења послова из области командовања војском, који заиста не могу остати у рукама цивилног лица, па их пренети 'на највише трупне команданте, с тим да их ови, на основу уредаба, прописа и правила доношених указима Краљевим на предлог Војног Министра, врше, и то: у дисциплинском погледу самостално, а у сваком другом погледу под дирекцијом Начелника Главног Ђенералштаба, коме би ради тог циља требало потчинити стручне комитете и инспекторе свију родова војске. Децентрализација, пак, која би се на овај начин добила у вршењу послова око командовања војском, без сумње би се веома корисно одазвала интересима војске, јер би та важна грана послова, која носи на себи чисто војничко обележје, свагда била у рукама искусних војника од заната, у већини прилика бољих стручњака но што су они који долазе на положај Министра Војног и који се поврх тога врло често, готово после сваке министарске кризе, мењају. Та децентрализација би у осталом веома згодно послужила и као ембрион командовању оперативном војском за време рата, којом, после несрећног експеримента из рата 1885 године, више не командује Министар Војни, већ, као и код других држава, Начелник Штаба Врховне Команде, у коју се приликом мобилизације претвара Главни Ђенералштаб. Па како се садањи закон о устројству војске томе ни мало не противи, јер у њему не постоји ни једна одредба аналогна оној из закона о устројству Војног Министарства од 1883 године по којој Министар Војни командује војском у име Краља, то би имао само да се укине овај последњи, иначе у свему застарели закон, па да се после нарочитом уредбом регулише командовање на начин који смо напред показали.

Али није довољно само да се издвоји командовање од администровања војском и да се оно прво пренесе на највише трупне команданте, па да Министром Војним може без икаквог ризика постати и цивилно лице, јер би онда временом могла наступити опасност да се овако разједињене главне гране управљања војском, из недостатка заједничке дирекције, не одвоје једна од друге више но што би требало, и да се, хотимице или случајно, не унесе споља опасан политички бакцил у њен здрав и до сада нетакнут организам. Стога би било, неопходно потребно, поред горње реформе, извести и другу