Srpski književni glasnik

Позоришни Преглед. 549

тавих дванаест сати са саксијом мирте у наручју; Коладан се показује, насред булевара, с пијуком о рамену; Едгар се попео на мердевине, јер га тако јако боли зуб да не зна где да стане; једном господину у фраку наједном се нађе у рукама грејалица за постељу; један други има камелију у рупици од капута, и корпу с угљем у руци. Главно је, пре свега, засмејати. И сва средства су за то добра. — Препознавања. У овим комадима, човека обично узимају за макар шта, изузев за оно што је: једнога књиговођу за председника општине који има да запише имена у општински протокол, једно ма које лице за неког гласовитог тенора, палату једне маркизе за гостионицу. · Најчешће, каква временита жена прима за себе љубавне изјаве које би њене године биле довољне да нагнаду у бегство. — Невероватне приче. Сваки пут кад је која личност сатерана у ћор-сокак, она проналази да би се одатле извукла најмање вероватно објашњење, сигурна да ће се баш оно најлакше примити. — Понављање истих шала, истих усклика, истих догађаја, задржавање какве исповести која се двадесет пута прекида у најзанимљивијем тренутку. — Контраст између ствари које се кажу и тона којим се кажу: каквоме глуваћу кажу да је глупак и звекан; он се смеши и захваљује... Ја бих могао продужити ово набрајање начина које Лабиш употребљава да би изазвао веселост. То су начини који су успевали у сва времена, вечни извори смеха; али их је Лабиш применио с чудном вештином и, у роду у коме није био проналазач, постао је мајстором. Извесни од ових комада су неодољиво комични. Они су у том погледу суште савршенство. Али ипак не треба тражити у њима оно чега нема. Што се мене тиче, ја нисам никад могао открити филозофију Шшедионице, и проникнути у психолошке дубине Флореншинског Шешира. То су фантазије, веселе лакрдије: ништа више; али је већ то тако врло довољно.

Поред ових комедија са заплетима, које вас забављају као зачикивања стварности, има у Лабишеву позоришту комада сасвим друге вредности: то су они малобројни комади у којима се он показао посматрачем, и посведочио стварно познавање људског срца. Ја ћу споменути: /Луш Г. Перишона, његово најбоље дело; Мизаншроп и Оверњаш, Љубљени Селимар, Пајсрећнији од шроје, Прах у очи... Сви ови комади имају један заједнички карактер који чини њихово јединство: ту су врло фине идеје изражене врло грубим средствима. Лабиш је учинио ову опаску: ми се тужимо што сусрећемо свуда само лажи, претворност, конвенцију, и изражавамо жељу да најзад наиђемо на отвореност и искреност; међутим, да бисмо зажалили за том жељом, било би често довољно да се она оствари. Ево у каквом облику ће нам он изнети своју мисао: једном мизантропу се чини да је нашао у једном простаку, Оверњату по пореклу и водоноши по занату, човека према при-