Srpski književni glasnik

550 Српски Књижевни Гласник.

роди, простодушног и независног, каквог је узалуд тражио |

кроз друштво; он га узме к себи, препоручи му да увек говори истину: није прошао ни читав дан а Оверњат је својим говором учинио сто грешака, и нашем мизантропу се ни врата ни прозор не чине довољно брзи да се отараси овог незгодног човека. Лабиш је приметио да, кад се љубазник увуче у какву кућу, он постаје мужу преко потребан; и онда нам показује Селимара, сутрадан после његове властите свадбе, опкољеног двојицом Зганарела који не могу више да буду без њега, и који су се заклели да га не напуштају. Тај контраст између природе идеје и вредности средстава је врло Kyриозан; и, у осталом, не би служило ничему оспоравати његову оправданост, јер би се тиме уништило само дело Лабишево у једном од својих битних карактера.

Средина коју је Лабиш тако оштро посматрао увек је иста, и тип који он стално износи на позорницу је буржоа, блиски рођак Г. Придома. Тај буржоа је богат, или бар имућан, јер је удобан живот ванредно погодно земљиште за неговање оног цвета који се зове глупост. Он је доста проживео, али не научивши ништа: оно мало искуства што има претвара се у празне афоризме и формуле. Он говори у изрекама, набивен је предрасудама, и познаје морал само ако га види на штакама на које га је подигао. Скучен и ограничен, он уноси своје ситничарство чак и у своје пороке: кад је био млад, он је био раскалашан, али у извесној мери. Оженивши се, он

ће ући сасвим у своју улогу, и подносиће савесно непријат-.

ности које су у програму његове ситуације. У осталом, он ће искористити ту ситуацију, захваљујући извесном инстинкту који чини да изокреће све ствари ради свога највећега добра. Преварен муж, он ће бити најсрећнији од троје; и у љубазностима којима га засипају, у: мажењу којим га успављују, он ће имати накнаду која је равна награди. Његови недостатци дају му једно право више на срећу: његова незахвалност, по-

штеђујући га досадних обавеза, штитиће независност негова ·

срца. Све црте његова карактера свешће се тако на једну једиту: на један дубок, неизлечив, и спасоносан егоизам. Све је то тачно опсервирано; али да ли је у основу, и у пркос лакрдијашког изгледа, та опсервација тужна 2 Не. Јер, ако се Лабиш жури да се смеје нашим недостатцима, не види се да је он икада имао вољу да због њих плаче. Он прима ствари као што су, јер налази да се оне, на крају крајева, могу примити, не знајући им у осталом лека. Он иде до ексцентричнога, али никад не до мрачнога. У пркос свих својих недостатака, његов буржоа је ипак доста ваљан човек, више дивљи но рђав. /Лшичице се завршују овим закључком који се мени чини сасвим тачан, али који је у ствари. формула праштања: „Да би човек био срећан, треба да зна да ради две ствари: да затвори очи и да отвори руке“. Наћи

з

пати