Srpski književni glasnik

Позоришни Преглед. ; 551

ће се без сумње неко да каже поводом писца Мизаншропа и Оверњаша, као што је у моди да се говори поводом писца Мизаншропа, да ово смејање скрива много жалости, и да ово лакрдијање препокрива велику горчину. Али је та претпоставка произвољна и без доказа. Овај подсмевач волео је људе: а зар терати нас да се смејемо нашим кедостатцима није ипак једини начин који је пронађен да се тешимо због њихг

Та наклоност да се види у свима стварима, и чак у стварима врло тужним, шаљива страна, управо је оно што се зове, у добром и широком смислу речи: галска наклоност. Лабиш је Гал. Тиме је он сасвим у традицији комедије у Француској. Поводом њега спомињала су се имена Рењара и чак Молиера: ако се мисли тиме да се његово дело може поредити са делима ових мајстора што се тиче књижевне вредности и трајног успеха, онда је то огромно претеривање. Али ево међутим у ком смислу бих ја примио ово поређење: човек може, кад остави читање наших великих комичара, да види један комад Лабишев: њему ће упасти у очи извесна сличност: Лабиш је из исте породице. Он има као и они здрав разум, здравље доброг расположења. Да ли је Молиер имао оно што ми данас зовемо духом Ја сумњам; али, у што сам сигуран, то је да га Лабиш није имао. Једва би се могло издвојити из његова позоришта неколико пишчевих досетака, али су и оне далеко слабије но код наших познатих духовитих писаца: „Ми де-

војке, ми видимо врло добро, врло добро... а не гледамо никад.“ — „Водвил је вештина да се девојчин тата, који је у почетку говорио не, натера да каже да.“ — „Чудна ствар, кад се људи нису видели од пре двадесет седам и по године, · како имају мало ствари да кажу једно другом!“ — „Ја задржавам вашу трпезарију од сто места. — Колико вас има Четрнаест. — Онда ће вам бити врло тесно.“ — „Ја сам увек

волео удате жене: то су жене од реда, поштене; а данас је тако тешко имати за љубазницу потпуно поштену жену!“ У накнаду за то, шала код Лабиша излази из саме ситуације и из карактера. Неке од тих шала су ушле у обичан говор и обогатиле језик. Уз то, Лабиш има природност, простоту, ширину потеза, способност да слика фрескама.

Све те црте чине једну целину која има своје тесно је· динство, и одређују једну врло карактеристичну списатељску физиономију. Отуда Лабиш није био никада кадар да изиђе из свог рода. Он је написао за Француско Позориште једну комедију која је требала да буде комедија вишег стила: Ја. Комад је спутан, без логике у радњи, без нианси и без постепеног опадања у карактерима. Покаткад је Лабиш био наведен интригом својих комада да зађе у сентиментално: он би се ту показао невешт, до те мере да треба загледати из близа да би се видело да ли је он озбиљан или тера шегу. Али то је незгода којој су изложени сви они чија је персо-