Srpski književni glasnik

552 Српски Књижевни Гласник.

налност јако обележена, а Лабиш је имао ретку врлину да се дивно познаје и да не жели да прекорачује своје способности. Он је, тако исто, био најбољи критичар свога дела, и најоштровиднији судија свога талента. Кад је његово име било истакнуто за Академију, он се показао врло скептичан за свој кандидатуру, и сумњао је да ли би дао себи свој властити глас. Остављен самом себи, он свакако не би био публиковао десет свезака својих дела, и још би мање мислио да их продужи издавати још. Он би, по свој прилици, сам извршио избор који ће време извршити. Он би ту метнуо Шшедноницу и неколико комада исте врсте, јер су они типови једног рода; и додао би им пет-шест комедија опсервације. То би дало две свеске, у које би сва слава Лабишева сасвим лепо стала.

Лабиш ће остати као једини човек нашег времена који је имао потпуно особину веселости. И остаће као званичан представник једног рода на средини између шале и комедије, и који меша с опсервацијама једне лакрдијаштво друге.

(Превео с францускога С. П.) РЕНЕ ДУМИК.

ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД. СПОЉНА ПОЛИТИКА. — РИЈЕЧКО ПИТАЊЕ. — РУСИ.

Италијански председник владе, излажући пред Скупштином свој програм, казао је нешто о скандалу на Ријеци. „Скорашњи догађаји, казао је он, су озбиљно пореметили ред и мир на Ријеци. Ми ово питање осећамо италијански, али то осећање не треба да нас скрене са пута лојалности, који је у томе да поштујемо своје међународне обавезе према Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Ми сматрамо да треба да установимо везе доброга суседства са њом и да што пре створимо добре трговачке везе. Да то постигнемо, наша је чврста намера да радимо брзо и приведемо скороме крају преговоре за решење европских питања, те да би се извршио Рапалски Уговор, како би оба народа могла пријатељски и у сигурности сарађивати на економскоме пољу“. Шанцер, талијански министар Иностраних Дела, говорио је о истоме предмету пред Народним Представништвом. „Може се под извесним приликама, завршио је он свој говор, донекле објаснити што су војничке власти гледале кроз прсте догађајима на Ријеци. Али не може се примити да се због племенитих осећања нарушава војничка дисциплина. Само је одговорна влада позвана да води политичку и војничку акцију како одговара највишим интересима народа. И зато се мора строго осудити сваки онај који би присвојио закониту власт државе и вољу Народнога Представништва, да реши судбину Ријеке без