Srpski književni glasnik
Паланачки Вихори. 563
богаташе, пљачкајући стоку по селима! Шта је то што. је когод отпирио у затвор, ухваћен да обија црквену касу! Само то: тај немир код куће.
Сви говоре о Јерку ковачу који је убио своју жену, вративши се из рата. Тако, лепо, пропарао јој је утробу с почетка на крај, као што се парају шавови на изанђалој тканини. Тако, лепо, напио се њене крви као вина. И нико не кори побеснелог ковача који је отишао на доживотну робију, него га сви жале, јер су сви у томе сложни да је његова жена била кучка и да је побацила туђе дете. Ах, млади Далматинци! Ах, лепи Далматинци!
Али, ако их упитате за Наума Костренчића, за познатог, старог Наума који је две године одлежао у Араду и који је толике године био председник црквене општине, за Наума, сушто поштење, сви ће некако покуњено оборити главе и у очима ће им се видети страх од тога што ви знате. Не, неће вам ништа одговорити. Док се Наумове седине још покаткад виде на улици; док се његова савијена плећа тешко помичу у магази и његово име блиста на дућанским вратима, извесно је да вам све дотле неће ништа одговорити.
П
Није Наум крив за оно што се десило, нити је на његово поштење ради тога пала каква мрља. Ако је ко крив, то су његови синови. Пусти бећари. Ако се судбини може противити, онда јој се супротставила, о томе нема сумње, њихова вијоглава младост.
Зна се да је Наум у кући био строг колико то треба кад се има посла са женском чељади, поводљивом и несмисленом. Зна се и то да његову кћер Јованку није нико видео на улици без њега, а у магази никада, чак ни у јесен кад су почињале бербе и кад је Неретва, под утишаним сјајем. јесењег неба, добијала смеђу и тамну боју смалаксалости, а ваздух мирисао грожђем. Ни тада, чак ни тада. Наум није дао да се она кочопери по виноградима, међу момцима који побесне од снаге кад се умирује сунце; он није дао да се види њена блага силуета како се помиче по њивама, у пуној сазрелости тела, да се не би пробудидо у њој оно што треба да се пробуди истом после венчања, кад и Бог и људи одахну.
36%