Srpski književni glasnik

566 Српски Књижевни Гласник.

нелих двадесет и пет година има још увек живих струјања, и да њена крв, која је изгледала малаксала, има својих тајних пламсања, врло великих, врло опасних.

IV

Овај фићфирић, заставник Јозе Матанић, један несвршени студент, необичан обешењак који се ругао ћесаревом грбу, усели се сасвим у Наумову кућу и задављено се смејао кад је морао да припаше сабљу и иде на победничке прославе. Свирао је на окарину, све неке комитске песме, умео је да игра на једној нози, тврдио је да је футуриста, и ако нико у варошици није знао шта је то, и подсмевао се, очију врло немирних, свему томе утихлом што је око њега пузило, ропски, на изубијаним коленима. По дану је лешкарао где било у кући, често и на широком дворишту, кад је небо било облачно, и није се нимало снебивао што су му гола прса тако руњава. Покаткад је читао /Леџе Гтеге Рге5ззе, и љутио се што Жи-: дови лажу. Али је опет читао. Можда је мислио на фронт.

Пажљиво је посматрао Јованкине кретње и вештачки откривао лепоте њене презреле младости. То је још све било пуно, чврсто, једва мало млитаво; још довољно свеже и немирисано; још увек само своје, пуно нових дражи као све недотакнуто.

Љубио је где је стигао, у ходницима, у собама, и уживао што се она тако необично отима. Каква се снага у њему будила истом онда кад је испод његових жилавих руку измигољило ово витко, влажно тело, и његов пољубац остао у ваздуху! Они су се борили. Али борба је била само једна драж, нипошто умор; она је распаљивала, место да огорчено стишава.

У Јованке је била решеност да се не да; у њега одлучност да савлада. Али су и једно и друго осећали да се неко решење примиче крају. Какво год. Већ су били исцрпљени сви резервоари стрпљивости.

Како је дошло до тога да она подлегне, она паметна и зрела девојка, она која је својих чистих двадесет и пет година пронела као белу заставу, никад ничим неокаљануг Како је дошло до тогаг

Она само зна да је најпре поподневна тишина узмутила њено спокојство. Тако, као да је све неко шаптао заводљиве,