Srpski književni glasnik

Уметнички Преглед. 63

средини млади „Лисински“ да подстрекне кога, да пробуди давно успаване снове, или да узбуни притајене снаге наших певача, старих и младих, и да својим гестом уметника узбурка и уздрма оне који верују да је реч на њима кад је у питању постављање основа више музичке културе и у нас. Ја дубоко верујем да хоће. С једне стране родиће се „нова песма“, да с друге стране замукне „стара песма“ оних који вечито говоре, у највише случајева некомпетентно, а ништа не творе, или тако безбојно творе. :

„Лисински“ је певачки збор који располаже ванредном вокалном културом. Он је целина у којој влада склад свију музикалних елемената. Према томе „Лисински“ је уметничка организација првога реда.

Али „Лисински“ има и један културни идеал: давати импулса за уметничке покрете и подржавати уметничке покрете. Према томе „Лисински“ је уметничка организација ванреднога значаја.

Програми двају концерата приређених у Београду (5 и 10 децембра) јасно истичу тај идеал.

Читава скала савремених уметничких настојања је заступљена на тим програмима, од стилизације наивне лепоте музичког фолклора до флуидних и необичних излива чистог музичког импресионизма. Тај разгранати програм у коме смо срели имена: Чајковски, Хегар, Гречанинов, Сук, Јозефовић, Коњовић, Лхотка, Добронић, Христић, Лајовиц, Милојевић и, ово нарочито подвлачим, Делиус и Дебиси, поред великог броја обрађивача музичког фолклора, од којих је наш Мокрањац показао можда највише поетичности и непосредне музикалности у обради народних попевака са тачке натуралистичко -романтичарске, тај програм је постављао безброј проблема. Ваљало је решити склад између артизма и здраве интуиције, бити савршен техничар и ипак победити технику непосредним проживљавањем и оживљавањем дела. „Лисински“ је то успео, и тиме је потврдио репутацију која му је претходила и коју је стекао у великим средиштима на Западу.

Очекивао сам од „Лисинског“ виртуозност и пријатно сам се изненадио када сам место тога нашао миран гест зреле музикалности. „Лисински“ има ванредно диференциране звучне ефекте, у полифоном ставу као и у хомофонији, има дискретног ритмичког пулса, понекад можда и сувише дискретног, има снаге да моделише мелодијску линију, и има пуно здравог инстинкта да целокупном облику песме коју изводи да изразиту физономију. Озо се нарочито истицало у интернационалном програму, а особито у делима Делиуса и Дебисиа, и ако су и југословенски аутори верно приказани, нарочито Г. Лхотка („Перун“) и Г. Коњовић (три женска збора са клавиром, међу којима су други и трећи изведени