Srpski književni glasnik

Уметнички Преглед. 65

била приметно узбуђена, успела је ипак да изнесе све музикалне линије и све изразито-лирске контрасте у песмама које је певала, доимајући се наше душе топлим преливима свога добро постављеног и веома читког мецосопрана. МИЛОЈЕ МИЛОЈЕВИЋ.

ПРОСЛАВА ФЕРДЧНАНДА ХОДЛЕРА У БЕРНУ.

Ове јесени, Берн је одао почаст једном од највећих својих синова; који се подигао с најниже пречаге на лествици до највишег врха славе. Фердинанду Ходлеру, знаменитом швајцарском сликару, признато је високо место широм уметничког света; његови земљаци поносе се њиме с правом.

Приликом прославе приређена је у Берну велика, врло. лепа изложба његових дела. Музеји и галерије из целе ПЏЈвајцарске -— и неке и са стране — и приватни власници Ходлерових слика и цртежа, послали су своје лепе прилоге овој изложби. Нико није жалио труда ла се од овог догађаја начини прави успех, и неких девет стотина слика било је изложено; тако је публици пружена могућност да позна разне фазе развоја овог великог човека, почев од његових најранијих радова.

Швајцарска штампа посветила је читаве ступце Ходлеру и изложеним сликама његовим. Било је саревњивости, и то доста, поводом одлуке да се изложба има приредити у Берну. И ако је Ходлер рођен у том граду, и био прави Берњанин и карактером и темпераментом, он је провео четрдесет година

"свога живота у Женеви и ту без прекида радио у свом

ателиеру. Полазећи од те околности, Женевљани су држали na је природно да слике које су у Женеви постале буду такође и изложене у граду који је Ходлер толико волео. Срећом, ситних осећања није било, и Женева је такође узела учешћа у овом народном догађају; она је, доиста, позајмила изложби велики број знатних слика и цртежа.

Кариера Фердинанда Ходлера је врло занимљива; и слично толиким другим случајевима у којима је свештеник уметности упалио своју буктињу на олтару божанственог огња, та кариера се није завршила успехом без љуте борбе. Рођен у „Мати“, најсиромашнијем, најжалоснијем суседству Берна, Ходлер је у својим првим, раним данима, знао за беду и сиротињу. Кад му је било пет година, изгубио је оца, а у четрнаестој остао је сироче. Као дечко, морао је ићи босоног, и пешачити на далека одстојања, до шума, у којима је купио суво грање и пруће за ватру, које је довозио у град на малим колицима. Млеко и која кора хлеба били су често његова једина храна, а много пута дечко је легао гладан у постељу.